Злочинац се враћа на мјесто злочина. Правила криминалистичких романа више вриједе у овој борџијевској хроници о расколу у Украјини, него канони црквени. Ових дана смо могли да видимо фотографију државног секретара САД Џона Керија sa лaжпатријархом “Кијевског патријархата“ „Филаретом“ (Михаилом) Дионисенком, како на „Мајдану“ разгледају позиције снајпериста.
О расколу у Украјини код нас се говорило у једној површној, лажно објективној, емисији РТС, а никаквих података о савременом расколу (не оном погубном из 1556. године) православних у Украјини у нашој јавности нема. Читаоцима „Стања ствари“ желим да, у најкраћим цртама, објасним ту сцену са Мајдана, а одговор на питање како се један бивши агент-владика КГБ-а нашао у епицентру збивања са државним секретаром САД, наћи ће сами. Битније ми је да прикажем у овом тренутку објективно неиздржљиво стање вјерујућег православног рода украјинског и посљедице које њихов положај мора да остави на „будућност екуменског дијалога“, ако је још остало међуправославне солидарности. Сада када и најтврђи „апокалиптичари“ међу нама, који говоре о Осмом васељенском сабору као „разбојничком“ и „припреми за долазак Антихриста“, могу да одахну после изјаве московског патријарха Кирила да Свеправославни сабор 2016. године неће бити Осми васељенски сабор, вријеме је да се вратимо реалним проблемима православних народа. Утолико прије што је веза између балканских и пост-совјетских збивања одавно потврђена.
*****
Током распада СССР-а 1989. године у реду националистичке интелигенције почињу захтјеви за стварање „Украјинске аутокефалне православне цркве“. Августа исте године у средишту некадашње аустријске Галиције, претежно настањене унијатским и фундаментализованим становништвом, добро помогнутим од Ватикана и католика у Њемачкој, а које је, истини за вољу, Стаљин насилно укључио у систем РПЦ, један прота објављује „аутокефалност“ свог храма. Убрзо му се прикључује житомирски епископ Јован (Бондарчук) који објављује стварање „Украјинске аутокефалне апостолске цркве грчко-унијатског обреда“ и поставља свештенике и „хиротонише“ владике.
Филарет (Дионисенко)
Трећег маја 1990. године умире Блаженог спомена патријарх московски и све Руси (не Русије) Пимен и на положај мјестобљуститеља Патријарашког трона долази митрополит кијевски и егзарх украјински Филарет (Дионисенко), који је на кијевској катедри провео већ 25 година. Ова наша figura dramatis тако ступа на велику сцену. Био је агент КГБ-а, живео јавно са женом Јевгенијом Петровном Родиновом, коју су у црквеним круговима звали „владичица кијевска“, често је поспрдно говорио о Украјинцима и њиховом „простачком језику“. Имао је незајажљиву амбицију да се домогне „бјелог кукола“, руске патријарашке пане. Међутим, на Помјесном изборном сабору РПЦ, упркос подршци КГБ-а, за патријарха је изабран Алексеј Други (Редигер), а Филарет добија мање гласова и од трећег кандидата митрополита Владимира (Сабодана), Украјинца, искусног духовника и дугогодишњег управника Московске духовне академије у Тројице-Сергејевој лаври. (Он је и сада на позицији предстојатеља канонске УПЦ, само му је због поодмакле Паркинсонове болести постављен 24. фебруара о.г. мјестобљуститељ митрополит Онуфрије.)
Нешто прије неславне пропасти Филарета на изборима за патријарха, у Кијеву се састаје тзв. Свеукрајински сабор „УАПЦ“ који расколнику Јовану Бондарчуку – који ће се касније раскајавати, па опет прелазити у раскол, па погинути у неразјашњеној „саобраћајној несрећи“ – додељује назив „митрополита Лавовског и Галицијског“, а за „патријарха кијевског и све Украјине“ бира емигранта у САД, националисту Мстислава (Скрипника). Унијати у Галицији праве своју структуру потчињену Ватикану и отимају цркве, а расколничка УАПЦ наставља своје дјеловање уз подршку борбених украјинских националиста неунијата.
Архијерејски Сабор РПЦ преименује дотадашњи Украјински егзархат у Украјинску православну цркву са унутрашњом пуном самосталношћу. Томос о томе уручује патријарх Алексеј 28. октобра 1990. у древној Светој Софији Кијевској (у којој је касније забрањено богослужење, претворена је у музеј и само се у њој служило 2008, у оквиру од тадашњег предсједника Виктора Јушченка исфорсиране прославе 1020. годишњице „крштења Украјине“). Поглавар УПЦ постао је Филарет који се већ налазио на кијевској катедри, али је његово злоуправљање и разоткривање (август 1991) да је радио за КГБ под кодним именом „Товаришћ Антонов“, изазвало велико негодовање међу украјинским вјерницима. Умјесто да се сам повуче он тражи аутокефалију и проглашава се за „кијевског патријарха“. Истовремено црквени новац даје за кампању првог предсједника Украјине Л. Кравчука, а овај, као бивши шеф ЦК Комунистичке партије Украјине, преноси партијску благајну на „товаришћа Антонова“, процјењује се вриједну 24 милијарде долара. Ти су новци касније већином похрањени у Њемачкој и коришћени за учвршћивање клана Кравчук-Кучма, коме припадају сви украјински политичари, па и несрећни Јанукович. (Нешто као у Словенији Доланц-Кучан клан или Хрватској Крајачићев клан.)
Мстислав (Скрипник) и Владимир (Ромјанук)
Филарет збацује са положаја правовјерне архијереје, попут садашњег мјестобљуститеља Онуфрија, као и намјесника Кијевско-печорске лавре због одбијања монаха да се изјасне за аутокефалију. У сљедећем заокрету на Архијерејском Сабору РПЦ 1992. године у Москви се на Крсту и Јеванђељу заклиње да ће се повући са мјеста поглавара УПЦ, али је одмах по повратку у Кијев то порекао тврдећи да је на Сабору „прошао Голготу“. На Сабору УПЦ у Харкову 27-28. маја 1992. године свргнут је Филарет (доцније рашчињен и одлучен од Цркве), а за кијевског митрополита и предстојатеља цркве изабран Владимир (Сабодан). Филаретови јуришници покушавају да заузму Кијевско-печорску лавру, а он држи Владимирски катедрални сабор Кијева. Тако постоје три структуре: канонска УПЦ, самопроглашена „УАПЦ“ и филаретовци. УАПЦ врши притисак на Филарета да се обједине под „патријархом Мстиславом“ и они се уједињују у „УКП-Кијевски патријархат“, у којој Дионисенко, раније самопроглашени „патријарх“, сада постаје „замјеник патријарха“. Мстислав, међутим по доласку из Америке оповргава уједињење са Филаретом и убрзо умире. Опет се јављају две неканонске структуре „УАПЦ“ са својим „патријархом“ и „УПЦ-Кијевски патријархат“ са „патријархом“ Владимиром (Ромјануком). Ромјанук жели да ријеши Филаретове финансијске скандале и финансирање најамника рата и уличних јуришника и шаље Филарета 4. маја 1995. у пензију. Под крајње нејасним околностима Ромјанук је нађен мртав у Кијевској ботаничкој башти 14. јула исте године. Филарет (Михаило, Товаришћ Антонов) се коначно докопао бјелог кукола и постао „патријарх кијевски“. Какве је све езотерике из бијелог свијета примао у свој „епископат“, наши би се „борци против масонерије у цркви“ згранули. И у „УАПЦ“ се дешавају разне покоре које је тешко и описати, већином из домена Интерпола. Године 1998. умире „владичица кијевска и све Украјине“ Јевгенија Петровна и Михаило у бројању денги остаје сам. Мајка га се претходно одрекла („Јуду сам родила“) и сахрањена је у канонској цркви. Али, ту су браћа унијати са којима је Филарет у блиском контакту, а који премјештају своје сједиште из Лавова у Кијев и траже од папе да им дозволи оснивање „Кијевског патријархата“. Тек писмене потврде свих помјесних православних цркава да ће се заувијек повући из дијалога са римокатолицима ако се то деси, спречиле су већ припремљену одлуку Јована Павла II о томе. Овај наум обновио је бивши предсједник Јушченко причом о „јединственој помјесној украјинској цркви“. Блаженог спомена патријарх Алексеј II у свом посљедњем интервјуу јасно је открио позадину прославе 1020. годишњице „крштења Украјине“ као покушаја да се прошири НАТО. Искуство више православних земаља говори да је то пут којим се иде: посјета папе, па учлањење у НАТО. Товаришћ Антонов и државни секретар Кери на Мајдану само су слика тог пута. (Црну Гору Мираша Дедеића и Ранка Кривокапића удостојио је својом посјетом Дионисенко, ваљда је то довољно.)
Тако постоје три структуре: канонска УПЦ, самопроглашена „УАПЦ“ и филаретовци. УАПЦ врши притисак на Филарета да се обједине под „патријархом Мстиславом“ и они се уједињују у „УКП-Кијевски патријархат“, у којој Дионисенко, раније самопроглашени „патријарх“, сада постаје „замјеник патријарха“. Мстислав, међутим по доласку из Америке оповргава уједињење са Филаретом и убрзо умире. Опет се јављају две неканонске структуре „УАПЦ“ са својим „патријархом“ и „УПЦ-Кијевски патријархат“ са „патријархом“ Владимиром (Ромјануком)
*****
Највеће жртве садашње ситуације у Украјини јесу истински украјински патриоти и православци, свјесни њеног положаја и историјске мисије, које оличавају митрополит Владимир и митрополит Онуфрије. За вријеме болести митрополита Владимира јавио се „либерално-проевропско-проаутокефалистички“ покрет и у самој УПЦ, што је заустављено смјењивањем архиепископа Дубченка са мјеста шефа Одјељења за спољашње црквене послове. Ипак, 1. октобра прошле године на сајту „невладиног“ „Института за религијске студије“ појавило се заједничко саопштење митрополита Владимира, Филарета и других религиозних лидера у којем се залажу за „европски пут“ Украјине с којим Русија мора да се помири. Ни из УПЦ ни из РПЦ није званично ни потврђен ни демантован тај потпис кијевског митрополита. Уосталом, био је у складу са тадашњом Јануковичевом „политиком“ ( један од посљедњих аката његове администрације јесте одликовање Филарета!), сјетимо се само да је још 15. октобра тадашњи премијер Азаров исмијавао Медведева: „Ви, Руси много тражите!“
Митрополит Онуфрије и Синод УПЦ били су приморани на „постреволуционарном засиједању“ 24. фебруара о.г. да образују „комисију за дијалог“ са „филаретовцима“ и „аутокефалистима“. Да је координисана акција у питању показује то да је истог дана товаришћ Антонов направио своју „комисију за дијалог“, а пријетње преузимања Кијевско-печорске и Почајевске лавре, требало је ваљда, да оснаже његове „услове“ које је поставио за тај „дијалог“, а то је проглашење аутокефалности. Митрополит Онуфрије храбро је одбрусио новим властима да само у условима мира може бити дијалога. Са друге стране, упутио је протесно писмо Путину поводом одлуке Думе да руска војска може да се пошаље у Украјину, указујући предсједнику Русије као православном хришћанину на погубност руско-украјинског рата. Међу новим руководиоцима Украјине нема ниједног православног хришћанина па им се пастирска порука не може ни упутити. Али то не значи да они нијесу горљиви поборници „Кијевског папистичког патријархата“ и да он може да буде резултат рата у коме једини губитник не може да буде Запад.
Митрополит Онуфрије
У том смислу, тзв. перспектива екуменског дијалога сасвим је искључена, као што би у нашем случају то морала да буде канонизација Степинца. Надања РПЦ да ће са римокатолицима наћи заједнички језик око питања „библијског морала“ (противљење геј браковима, биоетика, непризнавање жена „свештеница“), већ су са новим римским понтификсом срушена. Зато и стратег те политике волоколамски митрополит Иларион (Алфејев) указује да ће Свеправославни (још једанпут не васељенски) сабор 2016. године бити, прије свега, посвећен повратку изворним начелима Цркве. Стратегија патријарха Кирила о духовном јединству „Светој Руси“ (Русије, Украјине и Бјелорусије) за сада дјелује избрисана на великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.
Помози Боже, благовјерном православном роду украјинском! Ко претрпи до краја, тај ће се спасити.
Categories: Васељенско стање
Reblogged this on moesiotes.
Ако се већ пише о КГБ агентима у Руској Православној Цркви, тада се треба писати не пристрасно и говорити о “Сергијанизму” у РПЦ чији кадар и данас њоме влада.
Тако је бивши Руски патријарх Алексеј II Ридигер био КГБ “агент Дроздов”, па је само тако, на чело РПЦ могао доћи милијардер патријарх Кирил Гундјајев КГБ агент, како се верује носио кодно име “Михајлов”.
Животни пут Владимирa Михајловичa Гундаjева уопште и његово патријарховање су нарочито пуни свих врста противуречности, које спречавају недвосмислено интерпретирање његовог лика. Можемо се сложити са онима који га називају „патријархом постмодерног доба“!
Тако и они који тврде, да је спреман да извуче политички капитал и од најрадикалнијих идеја, само ако je Кремљ заинтересован за то.
Његовe верскe ставове, такође је тешко строго класификовати – јер он није теолошки теоретичар, посебно – не подвижник аскета, већ је двоструки практичар: политички и економски.
Још je у свежем сећању његова изборна кампањa, која је спроведена под путинистичким слоганом: „Данас је Цркви потребан ефикасни менаџер!“
У том смислу, Кирила је боље назвати „Патриjархом прагматичне епохе“, што је суштина „националнe идејe“ званичних државних олигараха, што је Путин и изјавио на почетку своје владавине. Међутим, овде се поставља питање: да ли је он заиста такав прагматичан патријарх Московске Патријаршије – РПЦ, као што се чини на први, летимичан поглед? Прецизније – да ли је адекватан за „прагматизам“ друштвене стварности нашег времена?
То је вероватно и најочигледнији парадокс у биографији патријарха Кирила (Гундаjевa). Будући васпитаван и подизан од свог авве-митрополитa Никодимa (Ротовa) у духу оданости Римском престолу, гајењем поштовањa према папи и уопште уважавање католичанствa, тим се ставовима Кирил сада нашао у позицији да буде на супротној страни од римског првосвештеника и социјалних барикада. Наравно, ту се нашли и Михаил Леонтјев и Кирил Фролов, који изјављују да разметљивом скромношћу и аскетизмом, папа Францискo – показује своју танану мисиофобију (амерички) специјални пројекат, усмерен на задржавање и кочењe оживљавања и наравно, коначног уништења Русије. У склопу тог плана, желимо да буде решен проблем, истина, није важно, да ли је папа Франциско „специјални пројекат“ или не. Ако би Московска патријаршија била способна да и сама креира сличне „посебне пројекте“, можда тада историјски удео Русије и не би изгледао тако безнадежaн …
Али добро, вратимо се са конспиративног неба на информативно-аналитичку земљу. Римо-католичка црква је историјски била изграђена као моћнa силa на земљи и није још сасвим јасно, чега je у средњем веку било више – хришћанствa или римског права са апсолутном теократском влашћу на земљи? Можда је последњег било више, због чега је сасвим природно настао протестантизам. На Западу затим наилази Ново време, модернa секуларизација, која је истиснула религију из сферe приватног живота и наступа право појединца.
Коначно, ова чињеница је призната и прихваћена од Другог Bатиканског концила, којом се одриче правo на посед, уважавање различитих облика црквеног живота и „милост“ од осталих хришћанских вероисповести. Кратко и неуспешно понтификовање Бенедикта XVI који је имао жељу да учини покушај и да ревидира резултате Другог Ватикана. Али, Франциско је ова питања поставио у жижу: одмах католичанство – „Сиромашна црква за сиромашне људе“! Молимо за вашу љубав и наклоност.
Да, истина је, овом слогану није у потпуности веровати. Независна државa, банака са милијардама долара имовине, земљишта, Ватиканским музејима, величанствени храмови, политички утицај … За две хиљаде година Римска црква је стекла огромну имовину, којa је спречава да се вине у висине сиромаштва. Oд „непрофитабилне имовине“, биће јој неопходно да се ослободи. Али главна ствар – означеним вектором, формулисана је кључна идеја програма, идеално релевантну друштвену улогу, имаће религије у савременом секуларном свету.
Наравно, права (истинита) религија – то је открoвење Бога, човеков пут ка спасењу. Али садашњи циљ, више није спасавање и очување целих држава, нити политичких партија и синдикалних група. Ако неко то жели, онда он нека сам спасава себе или заједницу, сакупљену од добровољаца у истој вери, али никако у административно присиљеној гомили, као што је студентска, војна или било каква друга слична масовна организација. Модел „ко-операције“ руске владе са РПЦ МП, у данашњем свету није одржив и даље ће се само претварати у скандале, изазивати подсмех и резултираће падом Патријаршијског ауторитета. У принципу, хришћанска Црква и секуларна држава, било како да се њихов однос развија у модерном свету, у случају међународног права и међународних институција, остаће, некомпатибилне. Хришћанска Црква је сада повезана само са онима у невољи – „ожалошћени, оптерећени, помоћу Божјом, спасења требају“. И папа Франциско (или ко год стоји иза тога) је савршено уловио ове друштвене и историјске чињенице, овај тренд.
Изгледа да би, дипломирани филокатолик, верни син митрополита Никодима, морао да се смири испред садашњег папе, да послуша његове ставове о социјалној доктрини, да следи његов пример и присвоји његове досетке, „вицеве“ који су веома ефикасни у односу са јавношћу и, наоружан свим овим, да пожури спасити разасуте остатке свог (а то значи, и РПЦ МП) угледa. Али, у ствари – то се апсолутно неће догодити! Без обзира да ли ће се Патријарх Кирил смирити пред чињеницoм да је углед његовe репутацијe непоправљиво исклизнуо, и понизно чека изрицање казне, без обзира да ли је он у друго уверен, супротно од садашњег пута католичког развоја хришћанства у савременом свету, који више није „никодимштвина“. Није дакле ни једно ни друго, већ је одраз укупне немоћи и неуспех, да на било који начин може утицати на своје речи, радњe и понашањe. Све у свему, у ово последње ни сам не жели да поверује, имајући у виду његову плаxовитост, иницијативу, доминантнy природу.
Целог живота, учила се „никодимовска школа“ од „старије браће“ католика, нервозно чекајући, када ће им историја дати прилику да се исто „покрене“ и у Русији. И ево, историја им даје дугоочекивану шансу, али ми сада видимо запањујући парадокс. Док папа одбија палате, робијашима љуби ноге, лута бразилским сиротињским четвртима, не носи црвене ципеле, не путује са „Мерцедесима“, стражару припрема сендвиче, одбија гурманскy хранy и друге ствари, као што је, када патријарх Кирил путујући до своје резиденције паралише саобраћај у Москви, провоцира и вређа достојанствo грађана, обичних људи, похвалама и величањем оних, које људи називају, што они ништа друго и нису до „преваранати и лопови“, чинећи своје „пастирскe посетe“ својим „страдалним“ украјинским чедима, са телохранитељима од неколико хиљада људи и кордонима полиције у центру Кијева не допуштајући том „страдалном“ народу, да дође на његову службу, без неких тамо, „специјалних“ пропусница и „посебних дозволa“…
Можда то и није тај папа Франциско, који спроводи лукави амерички „посебан пројекат“, већ је тo у ствари патријарх Кирил, чији је циљ оно што су својим устима условно изговорили, Леонтијев и Фролов? Зато не треба поверовати, да модеран политичар, чак и нивоа патријарха Кирила, не би схватио колико у односу са јавношћу значи разметљивост једноставношћу, сиромаштвом, вожња тролејбусом под камерама, хранити се у кафеу поред пута за истим столом са конобарима, живети у скромном летњиковцу и другa, таква слична животна задовољстава. То је савремени тренд, образац таквог понашања не показују данас само верски, већ и политички лидери савременог света. Како је могуће ово не видети, како се фокусирају на јефтиним клиначким „рекламама“?
Наравно, патријарх Кирил вероватно да ослушкује такве аргументе, а и реаговања. Ипак, он као човек са прилично добрим видом, веома добро види колико се људи окупља на његовим богослужењима, рецимо, у храму Христа Спаситеља, или – пре неколико дана – у Кијевo-Печерскоj Лаври. Упркос чињеници, да у овом другом случају, Кирил је служио не он сам, него уз присуство неколико патријараха других помесних цркава, где је на службу дошао невероватно мали број људи. Не превише велики коридор (ходник) који води од манастирске капије Свете лавре до платформе на тргу испред храма Успењског сабора, тешко је изгледаo да је сав попуњен људима – то се добро види на телевизијском екрану, а још и боље – са платформе, где се налазио Кирил. На служби је било присутно око петнаест хиљада људи, упркос жестоком публицитету, припремама за прославу (Кијев је био облепљен плакатима и ТВ је за две недеље раније, перманентно сваким даном рекламирала и позивала људе на службу). Истовремено, поворка са Крсним ходом – литија, патријарха Филарета (ког МП Руска Православна Црква сматра расколником), и који је од МП анатемисан, није праћена сличним рекламирањем, нити таквим припремама, па је окупио на десетине пута више људи, чак и они који нису очекивани да ће се ту појавити, чак и од самог патријарха Филарета, дошли су.
Ми сада не говоримо о миси, којy је служио тог дана у Рио де Жанеиру, „папа за сиромашне.“ Упркос тешким условима смештаја, инфраструктуре, удаљености од Европе и других неповољних фактора, привукао је око 3 милиона људи, углавном младих, који су дошли у Бразил из иностранства, ради католичког „Светског дана младих“. Патријарх Кирил има очи и способност да сам интерпретира ову статистику. Међутим, ако се у његовом раду не дешава социјално оријентисање на „лево скретање“ то у поменутим чињеницама се појављује разлог за сумњу.
И тако, скромност у потрошњи – све да је и разметљивa (чак и у овом случају то би био велики корак напред) – постаје важан „Знак квалитета“ јавне политике и, посебно, верских личности у свету данас. Човек, анти-еванђелски проповедник који игра на то, да наводно свештеник не би требало да буде на „нивоу“ оних које треба васпитавати и које је он дужан духовно да „храни“, нико неће слушати. Таква особа се, наравно, неће слушати, али га неће слушати ни они на чијем је „нивоу“, он био, толико жељан да њима стреми, зарад којих је издао и своју праву, сиромашну паству и своје угрожено стадо! Црква – ако ми говоримо о њеном унутрашњем мистичном животy и њеном функционисањy у друштву – сада у потражњи за филантропским савезима, који ће јој пружити широк спектар помоћи, укључујући и финансијску, онима којима је то потребно и што помаже слабе различитих врсти, болеснe, изгубљене људе које сада Црква жели да их социолошки уједини и задржи у заједници.
У другом случају, вид овакве социјалне институције је неостварив. Претње око 80, 20 или чак 2 одсто гласова, који наводно губe кандидати, који „не подржавају“ Цркву, нико од политичара не верујe. Посебно, у данашњој Русији, резултат избора се не утврђује од стране оних који су гласали (и што има утицаја на њих?), већ они који „разматрају“. Олигарси, корумпирани званичници, знају праву моралну цену плаћену за свој „ниво потрошње“, и сада, ако одједном на овај ниво, почиње да се пење по неки човек у мантији, који упоредо у једној руци при том, држи и Еванђеље Сина човечијег, који чак и не зна, где ће и своју главу склонити – тада човек у мантији постаје у потпуности амортизован. Ђавољи мамац земаљског богатства и утицај, који ће наводно помоћи да „Црква ефикасније изврши своју мисију“, био је, као што се очекивало, празна обмана. Верски лидери су подлегли овом примитивном искушењу и изгубили Цркву!