Злочинац се враћа на мјесто злочина. Правила криминалистичких романа више вриједе у овој борџијевској хроници о расколу у Украјини, него канони црквени. Ових дана смо могли да видимо фотографију државног секретара САД Џона Керија sa лaжпатријархом “Кијевског патријархата“ „Филаретом“ (Михаилом) Дионисенком, како на „Мајдану“ разгледају позиције снајпериста.
О расколу у Украјини код нас се говорило у једној површној, лажно објективној, емисији РТС, а никаквих података о савременом расколу (не оном погубном из 1556. године) православних у Украјини у нашој јавности нема. Читаоцима „Стања ствари“ желим да, у најкраћим цртама, објасним ту сцену са Мајдана, а одговор на питање како се један бивши агент-владика КГБ-а нашао у епицентру збивања са државним секретаром САД, наћи ће сами. Битније ми је да прикажем у овом тренутку објективно неиздржљиво стање вјерујућег православног рода украјинског и посљедице које њихов положај мора да остави на „будућност екуменског дијалога“, ако је још остало међуправославне солидарности. Сада када и најтврђи „апокалиптичари“ међу нама, који говоре о Осмом васељенском сабору као „разбојничком“ и „припреми за долазак Антихриста“, могу да одахну после изјаве московског патријарха Кирила да Свеправославни сабор 2016. године неће бити Осми васељенски сабор, вријеме је да се вратимо реалним проблемима православних народа. Утолико прије што је веза између балканских и пост-совјетских збивања одавно потврђена.
*****
Током распада СССР-а 1989. године у реду националистичке интелигенције почињу захтјеви за стварање „Украјинске аутокефалне православне цркве“. Августа исте године у средишту некадашње аустријске Галиције, претежно настањене унијатским и фундаментализованим становништвом, добро помогнутим од Ватикана и католика у Њемачкој, а које је, истини за вољу, Стаљин насилно укључио у систем РПЦ, један прота објављује „аутокефалност“ свог храма. Убрзо му се прикључује житомирски епископ Јован (Бондарчук) који објављује стварање „Украјинске аутокефалне апостолске цркве грчко-унијатског обреда“ и поставља свештенике и „хиротонише“ владике.
Филарет (Дионисенко)
Трећег маја 1990. године умире Блаженог спомена патријарх московски и све Руси (не Русије) Пимен и на положај мјестобљуститеља Патријарашког трона долази митрополит кијевски и егзарх украјински Филарет (Дионисенко), који је на кијевској катедри провео већ 25 година. Ова наша figura dramatis тако ступа на велику сцену. Био је агент КГБ-а, живео јавно са женом Јевгенијом Петровном Родиновом, коју су у црквеним круговима звали „владичица кијевска“, често је поспрдно говорио о Украјинцима и њиховом „простачком језику“. Имао је незајажљиву амбицију да се домогне „бјелог кукола“, руске патријарашке пане. Међутим, на Помјесном изборном сабору РПЦ, упркос подршци КГБ-а, за патријарха је изабран Алексеј Други (Редигер), а Филарет добија мање гласова и од трећег кандидата митрополита Владимира (Сабодана), Украјинца, искусног духовника и дугогодишњег управника Московске духовне академије у Тројице-Сергејевој лаври. (Он је и сада на позицији предстојатеља канонске УПЦ, само му је због поодмакле Паркинсонове болести постављен 24. фебруара о.г. мјестобљуститељ митрополит Онуфрије.)
Нешто прије неславне пропасти Филарета на изборима за патријарха, у Кијеву се састаје тзв. Свеукрајински сабор „УАПЦ“ који расколнику Јовану Бондарчуку – који ће се касније раскајавати, па опет прелазити у раскол, па погинути у неразјашњеној „саобраћајној несрећи“ – додељује назив „митрополита Лавовског и Галицијског“, а за „патријарха кијевског и све Украјине“ бира емигранта у САД, националисту Мстислава (Скрипника). Унијати у Галицији праве своју структуру потчињену Ватикану и отимају цркве, а расколничка УАПЦ наставља своје дјеловање уз подршку борбених украјинских националиста неунијата.
Архијерејски Сабор РПЦ преименује дотадашњи Украјински егзархат у Украјинску православну цркву са унутрашњом пуном самосталношћу. Томос о томе уручује патријарх Алексеј 28. октобра 1990. у древној Светој Софији Кијевској (у којој је касније забрањено богослужење, претворена је у музеј и само се у њој служило 2008, у оквиру од тадашњег предсједника Виктора Јушченка исфорсиране прославе 1020. годишњице „крштења Украјине“). Поглавар УПЦ постао је Филарет који се већ налазио на кијевској катедри, али је његово злоуправљање и разоткривање (август 1991) да је радио за КГБ под кодним именом „Товаришћ Антонов“, изазвало велико негодовање међу украјинским вјерницима. Умјесто да се сам повуче он тражи аутокефалију и проглашава се за „кијевског патријарха“. Истовремено црквени новац даје за кампању првог предсједника Украјине Л. Кравчука, а овај, као бивши шеф ЦК Комунистичке партије Украјине, преноси партијску благајну на „товаришћа Антонова“, процјењује се вриједну 24 милијарде долара. Ти су новци касније већином похрањени у Њемачкој и коришћени за учвршћивање клана Кравчук-Кучма, коме припадају сви украјински политичари, па и несрећни Јанукович. (Нешто као у Словенији Доланц-Кучан клан или Хрватској Крајачићев клан.)
Мстислав (Скрипник) и Владимир (Ромјанук)
Филарет збацује са положаја правовјерне архијереје, попут садашњег мјестобљуститеља Онуфрија, као и намјесника Кијевско-печорске лавре због одбијања монаха да се изјасне за аутокефалију. У сљедећем заокрету на Архијерејском Сабору РПЦ 1992. године у Москви се на Крсту и Јеванђељу заклиње да ће се повући са мјеста поглавара УПЦ, али је одмах по повратку у Кијев то порекао тврдећи да је на Сабору „прошао Голготу“. На Сабору УПЦ у Харкову 27-28. маја 1992. године свргнут је Филарет (доцније рашчињен и одлучен од Цркве), а за кијевског митрополита и предстојатеља цркве изабран Владимир (Сабодан). Филаретови јуришници покушавају да заузму Кијевско-печорску лавру, а он држи Владимирски катедрални сабор Кијева. Тако постоје три структуре: канонска УПЦ, самопроглашена „УАПЦ“ и филаретовци. УАПЦ врши притисак на Филарета да се обједине под „патријархом Мстиславом“ и они се уједињују у „УКП-Кијевски патријархат“, у којој Дионисенко, раније самопроглашени „патријарх“, сада постаје „замјеник патријарха“. Мстислав, међутим по доласку из Америке оповргава уједињење са Филаретом и убрзо умире. Опет се јављају две неканонске структуре „УАПЦ“ са својим „патријархом“ и „УПЦ-Кијевски патријархат“ са „патријархом“ Владимиром (Ромјануком). Ромјанук жели да ријеши Филаретове финансијске скандале и финансирање најамника рата и уличних јуришника и шаље Филарета 4. маја 1995. у пензију. Под крајње нејасним околностима Ромјанук је нађен мртав у Кијевској ботаничкој башти 14. јула исте године. Филарет (Михаило, Товаришћ Антонов) се коначно докопао бјелог кукола и постао „патријарх кијевски“. Какве је све езотерике из бијелог свијета примао у свој „епископат“, наши би се „борци против масонерије у цркви“ згранули. И у „УАПЦ“ се дешавају разне покоре које је тешко и описати, већином из домена Интерпола. Године 1998. умире „владичица кијевска и све Украјине“ Јевгенија Петровна и Михаило у бројању денги остаје сам. Мајка га се претходно одрекла („Јуду сам родила“) и сахрањена је у канонској цркви. Али, ту су браћа унијати са којима је Филарет у блиском контакту, а који премјештају своје сједиште из Лавова у Кијев и траже од папе да им дозволи оснивање „Кијевског патријархата“. Тек писмене потврде свих помјесних православних цркава да ће се заувијек повући из дијалога са римокатолицима ако се то деси, спречиле су већ припремљену одлуку Јована Павла II о томе. Овај наум обновио је бивши предсједник Јушченко причом о „јединственој помјесној украјинској цркви“. Блаженог спомена патријарх Алексеј II у свом посљедњем интервјуу јасно је открио позадину прославе 1020. годишњице „крштења Украјине“ као покушаја да се прошири НАТО. Искуство више православних земаља говори да је то пут којим се иде: посјета папе, па учлањење у НАТО. Товаришћ Антонов и државни секретар Кери на Мајдану само су слика тог пута. (Црну Гору Мираша Дедеића и Ранка Кривокапића удостојио је својом посјетом Дионисенко, ваљда је то довољно.)
Тако постоје три структуре: канонска УПЦ, самопроглашена „УАПЦ“ и филаретовци. УАПЦ врши притисак на Филарета да се обједине под „патријархом Мстиславом“ и они се уједињују у „УКП-Кијевски патријархат“, у којој Дионисенко, раније самопроглашени „патријарх“, сада постаје „замјеник патријарха“. Мстислав, међутим по доласку из Америке оповргава уједињење са Филаретом и убрзо умире. Опет се јављају две неканонске структуре „УАПЦ“ са својим „патријархом“ и „УПЦ-Кијевски патријархат“ са „патријархом“ Владимиром (Ромјануком)
*****
Највеће жртве садашње ситуације у Украјини јесу истински украјински патриоти и православци, свјесни њеног положаја и историјске мисије, које оличавају митрополит Владимир и митрополит Онуфрије. За вријеме болести митрополита Владимира јавио се „либерално-проевропско-проаутокефалистички“ покрет и у самој УПЦ, што је заустављено смјењивањем архиепископа Дубченка са мјеста шефа Одјељења за спољашње црквене послове. Ипак, 1. октобра прошле године на сајту „невладиног“ „Института за религијске студије“ појавило се заједничко саопштење митрополита Владимира, Филарета и других религиозних лидера у којем се залажу за „европски пут“ Украјине с којим Русија мора да се помири. Ни из УПЦ ни из РПЦ није званично ни потврђен ни демантован тај потпис кијевског митрополита. Уосталом, био је у складу са тадашњом Јануковичевом „политиком“ ( један од посљедњих аката његове администрације јесте одликовање Филарета!), сјетимо се само да је још 15. октобра тадашњи премијер Азаров исмијавао Медведева: „Ви, Руси много тражите!“
Митрополит Онуфрије и Синод УПЦ били су приморани на „постреволуционарном засиједању“ 24. фебруара о.г. да образују „комисију за дијалог“ са „филаретовцима“ и „аутокефалистима“. Да је координисана акција у питању показује то да је истог дана товаришћ Антонов направио своју „комисију за дијалог“, а пријетње преузимања Кијевско-печорске и Почајевске лавре, требало је ваљда, да оснаже његове „услове“ које је поставио за тај „дијалог“, а то је проглашење аутокефалности. Митрополит Онуфрије храбро је одбрусио новим властима да само у условима мира може бити дијалога. Са друге стране, упутио је протесно писмо Путину поводом одлуке Думе да руска војска може да се пошаље у Украјину, указујући предсједнику Русије као православном хришћанину на погубност руско-украјинског рата. Међу новим руководиоцима Украјине нема ниједног православног хришћанина па им се пастирска порука не може ни упутити. Али то не значи да они нијесу горљиви поборници „Кијевског папистичког патријархата“ и да он може да буде резултат рата у коме једини губитник не може да буде Запад.
Митрополит Онуфрије
У том смислу, тзв. перспектива екуменског дијалога сасвим је искључена, као што би у нашем случају то морала да буде канонизација Степинца. Надања РПЦ да ће са римокатолицима наћи заједнички језик око питања „библијског морала“ (противљење геј браковима, биоетика, непризнавање жена „свештеница“), већ су са новим римским понтификсом срушена. Зато и стратег те политике волоколамски митрополит Иларион (Алфејев) указује да ће Свеправославни (још једанпут не васељенски) сабор 2016. године бити, прије свега, посвећен повратку изворним начелима Цркве. Стратегија патријарха Кирила о духовном јединству „Светој Руси“ (Русије, Украјине и Бјелорусије) за сада дјелује избрисана на великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.
Помози Боже, благовјерном православном роду украјинском! Ко претрпи до краја, тај ће се спасити.