Русија има право на хуманитарно војно присуство на Криму
Признавши легитимност насилног грабљења власти у Кијеву, САД и ЕУ би требало да признају да је и смена власти на Криму легитимна. Једина је разлика да су нови кијевски лидери до власти дошли ослањајући се на ударну силу екстремиста Десног сектора, а на Криму се власт обнавља уз сарадњу са представницима локалног становништва, чије су акције силе, за разлику од оних Десног сектора, легитимне јер се остварују у оквиру крајње неопходности и неопходне самоодбране.
Свако има право на неопходну одбрану, па је зато оружани отпор Кримљана сваким покушајима нових кијевских власти да их потчине, тих власти које према важећем законодавству уопште – а ни по криминалном кодексу државе – нису легитимне, чине те власти државним злочинцима. Осим тога, оружани отпор Кримљана искључује сваку њихову каснију криминалну одговорност и зато што они делају у условима крајње неопходности ради одстрањивања опасности која непосредно угрожава друштвене интересе Крима, јер – у датим околностима – претње криминалаца који су приграбили власт у Кијеву није могуће одстранити другим средствима. То би била уопштена кривично-правна анализа у корист оружане одбране Кримљана против самозванаца из Кијева.
Што се тиче међународног права, становници Крима имају право самоопредељења у односу на нове власти у Кијеву – да изађу из састава Украјине као самостална држава или да постану субјекат Руске Федерације.
Има ли Русија право војног мешања на Криму ради заштите становништва од етничког угњетавања и чистки од стране нових власти у Кијеву? Русија не само да има то право – него има и одговарајућу обавезу да у оквиру својих могућности пружи такву заштиту. То право Русије проистиче из савременог схватања међународног права у светлу баш оне западне хуманитарне концепције R2P, то јест: одговорности за заштиту.
Та концепција је још далеко од тога да је завршена, али њен првобитни циљ је у муњевитој заштитној реакцији у случају реалног ризика етничког чишћења – а такав ризик очигледно постоји како на Криму, тако и у источним регионима Украјине. Због тога, с тачке гледишта међународног права, Русија има право – а остало зависи од политичке воље.
Са чисто људске тачке гледишта, ако је код Запада онај R2P једноставно лицемерни изговор, за Русију то треба да буде истински разлог. Русија нема други достојни избор, него да одлучно иступи у заштиту својих сународника на Криму са не мањом силом него што је оно недавно иступила у заштиту Абхазаца и Осетина, као и у заштиту народа Сирије.
Иларион Гирс је магистар међународног и европског парава (LL.M.) Тај степен је стекао 2003. на Вишој правној школи Риге (Тhe Riga Graduate School of Law), по заштити магистарске тезе на енглеском, са темом “Судски надзор над одлукама Савета безбедности ОУН: да ли за то постоји основа, или разлог?“ (Judicial Review of the Security Council Resolutions: Is there a Ground and Reason to Be?). Тhe Riga Graduate School of Law је међународни универзитет, основан на бази шведско-летонског међудржавног споразума од 18.03.1998, уз учешће Соросевог фонда и представља најбољу „ковницу“ летонске етнократије. Иларион Гирс је један од ретких руских дипломаца тог факултета, и једини је који је одабрао пут професионалног и политичког отпора антируски расположеним режимима прибалтичких држава
Са руског посрбио: Василије Клефтакис
Categories: Посрбљено
Оставите коментар