(Информативна агенција РЕГНУМ, 18. 2. 2014)

Без тешкоћа се види да велика дипломатска игра Русије са Западом сада тече у знаку идеолошке концепције „Велике Европе“. Конкретно, 13. фебруара 2014, на сајту „Комерсанта“ је објављен чланак министра спољних послова РФ, Сергеја Лаврова (Сергея Лаврова): „По схватању ЕУ и САД, већ је начињен `слободан избор` за Украјинце“. У оквиру изјава Русије и ЕУ (Европейского союза), и из уста руског руководства се чује о постојању стремљења ка остварењу „Велике Европе“ и жељи за побољшавањем трговинско-економске узајамне зависности. Појам „Велике Европе“ је фиксиран и у званичној концепцији спољне политике Русије, и то чини да се мора веровати да ће Русија за извесне долазеће време заступати стварање општег економског и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока – у чијим оквирима би било обезбеђено слободно кретање људи, као и сподобна размена роба и услуга. Међутим, стиче се утисак да је та реторика о „Великој Европи“, која се чује од краја јануара уствари покушај да се прикрију хроничне несугласице Бриселом са Москвом – а шире посматрано: Русије са Западом. 

Председник Европске Комисије, Хозе Мануел Баросо (Европейской комиссии Жозе Мануэль Баррозу) је на закључној конференцији за штампу о резултатима преговора у Бриселу са председником РФ, Владимиром Путином (Владимиром Путиным) признао: „Не можемо се правити да је све у реду, када то уопште није тако“. Украјинска криза је јасно показала да упркос томе што се Русија и ЕУ и даље међусобно називају „стратешким партнерима“, оне се жестоко сукобљавају на постсовјетском простору баш – ако се већ говори о геополитици: сукобљавају се по стратешком питању. Руска дипломатија став ЕУ по питању „проширења на исток“ у зону СНГ (СНГ), тумачи као „стереотипове минуле епохе“. У свом најновијем чланку у „Комерсанту“, министар спољних послова РФ, Сергеј Лавров пише да је темељ „Велике Европе“ већ постављен – „У прошлости је остала она непомирљива конфронтација која је делила Европу у ХХ веку“. Али, у своје време други министар спољних послова РФ, Андреј Козирев (Андрей Козырев) је признавао: „Одрекавши се месијанства преузели смо курс кретања у правцу прагматизма… али смо убрзо дошли до схватања да геополитика… сада замењује идеологију“. На тај начин, одбацивање идеологије, чак и по Козировљевом схватању, ниуколико не одбацује геополитику.

План „Велике Европе“ је заглављен у месту. Стање украјинске кризе, како мисли министар спољних послова РФ, Лавров, указује на фундаментална питања односа ЕУ са Русијом. Сергеј Лавров је садашњу ситуацију Украјине назвао „тренутком истине“ за односе Русије са ЕУ, а политизација трговинских неслагања је у томе још и допунска тачка напетости односа Русије са ЕУ.

Драматични догађаји у Украјини су, у суштини, постали резултат сарадње Русије са ЕУ као стратешких партнера у оквиру пројекта „Велике Европе“. У овој, сумарној фази те сарадње показала су се различита схватања пројекта „Велике Европе“ на Западу и у Русији.

У руском руководству се под „Великом Европом“ подразумева стварање заједничког простора ЕУ са будућим Евроазијским савезом (Евразийским союзами) у економском, правном, научном, па чак и војнополитичком погледу. Али – за разлику од баналног ступања Русије у европске структуре, у Кремљу и на Смоленском тргу[1] прво планирају јачање евроазијског савеза, да би се затим могло сарађивати са ЕУ на равној нози. Концепција „Велике Европе“ у најновијој руској верзији полази од тога да се на „евроазијском простору остварује крупни интеграциони пројект који се од почетка изграђивао тако да се узимала у обзир могућност његове хармонизације са процесима интеграције у оквирима ЕУ“. То ће рећи, идеално – радило би се узајамном континенталном утицају двеју равноправних интеграционих тела: ЕУ и Евроазијског економског савеза (ЕАЕС). Председник Русије, Владимир Путин (Владимир Путин) је на недавном самиту Русија-ЕУ (Россия-ЕС) у Бриселу чак и предложио да се истражи могућност да се до 2020 г. оформи Зона слободне трговине ЕУ-ЕАЕС.

Мада ЕУ званично у својим изјавама подржава руске пројекте регионалне интеграције на простору СНГ, ЕУ уопште не показује неко интересовање за изградњу односа са ЕАЕС и са Царинском унијом (Таможенным Союзом). Русија је, са своје стране, од самог почетка сумњичаво гледала на ЕУ- пројект „Источно партнерство“ са учешћем Азербејџана, Јерменије, Белорусије, Грузије, Молдавије и Украјине.

Појам „опште пространство“ „Велике Европе“ у руском схватању подразумева да на њему постоје самостални центри снаге, који се баве само хармонизацијом законодавстава и усаглашавањем узајамне политике. Руски услов за њено учешће у игри у „Јединственој Европи“ је у признавању сувереног статуса РФ, јер она не тежи (а и нико је и не позива) да уђе у ЕУ.

Лавров у свом чланку пише да „предлог за принципијелно нови, виши ниво партнерства може бити постигнут једино на основу равноправности и узимања у обзир узајамних интереса“. Концепција равноправности и уважавања суверенитета се заснива тако што „Русија себи не ставља циљ уласка у ЕУ, па због тога и сарадња тих двају највећих играча на европском простору може бити једино равноправна“. Међутим, суверено постојање Русије ван ЕУ и НАТО-а (НАТО) од аутоматски ње захтева да она има сопствени пут. Ту околност одлично схватају и у Вашингтону, и у Берлину.

У атмосфери кризе у Украјини, 30 јануара 2014 г., специјална радна група Руског Савета за међународне послове (РСМД), објавила је пројект под насловом „Изградња Велике Европе: неопходне мере до 2030 године“. У ту радну групу улазе следеће познате личности: бивши министар спољних послова РФ и председник РСМД, Игор Иванов (Игорь Иванов), бивши министар одбране Велике Британије Дес Браун, бивши министар спољних послова и одбране Велике Британије Малколм Рифкинд, бивши министар спољних послова Пољске Адам Данијел Ротфелд (Адам Даниэль Ротфельд), бивши министар спољних послова Шпаније Ана Паласио (Ана Паласио), бивши министар одбране Француске Пол Килес, бивши министар европских послова и министар спољне трговине Француске Пјер Лелуш (Пьер Лелуш) и бивши министар одбране Немачке, Фолкер Руе (Фолькер Рюэ) . Та радна група РСМД-а сматра, да је за „изградњу Велике Европе“ неопходно да се по принципу приоритета учини следеће:

1. Да се предузму кораци за постизање споразума између САД/НАТО и Русије око противракетне одбране (ПРО);
2. Да се настави дијалог о даљем смањивању нуклеарног наоружања;
3. Да се нађу путеви за активирање разматрања питања о контроли над наоружавањима у односу на конвенционалне снаге у Европи;
4. Да се размотре планови о даљем ширењу НАТО-а.

Осим тога, та радна група сматра да је од животне важности за односе ЕУ-Русија постизање напретка за регулисање четири „замрзнутих“ етно-територијалних конфликата, који су постали једна од главних препрека на путу за остварење концепта „Велике Европе“. У свим тим конфликтним тачкама су директно уплетени геополитички интереси Русије.

Није тешко запазити да све тачке које предлаже радна група РСМД додирују проблеме евроатлантске безбедности, па се – према томе, не могу решити без учешћа Американаца. Ти проблеми се не могу решити само у оквиру двостраних односа ЕУ-Русија. Међутим, није тешко ни запазити да у радној групи РСМД уопште нема експерата из САД на нивоу бивших министара. У њој уопште ни нема Американаца. Без конкретног адресирања Американцима, предложени програм РСМД о изградњи „Велике Европе“ добија само смисао списка лепих жеља. Формирање принципијелно новог система евроатлантске безбедности која је „недељива и иста за све“ је немогуће без принципијелне одлуке Американаца! Баш услед тога, током претходних 20 година од слома СССР-а, и није био створен нови систем безбедности, а норме и правила Хладног Рата на европском континенту остају практично упутство за рад. Баш такав систем евроатлантске безбедности на амерички начин и јесте главно средство контроле САД над америчким савезницима. Очигледно је да смо се овим примакли другачијем, алтернативном, гледању Запада на проблеме „Велике Европе“ – а ту је од суштинске важности баш америчка геополитичка верзија концепције „Велике Европе“.

Америка гледа на Европу као на своје геополитичко војно упориште на Евроазијском континенту. Ширење Европе на исток уопште није у вези са тежњом да се њена периферија уздиже до сопственог нивоа, него као средство утврђивања и јачања геополитичког успеха [Запада] почетка 90-их година у Евроазији. Гаранције безбедности које САД дају Европи у форми НАТО-а, значе да „свако проширење предела Европе аутоматски постаје и проширење граница директног америчког утицаја“ (Бжежински). А, Европа усто није ни у стању да сама изађе на крај са ширењем на просторе будућег СССР-а. Тај процес захтева обавезно учешће САД у њему, као и поверљиву сарадњу Вашингтона и Берлина. Американцима и Европљанима који су под њиховом заштитом је битно да коначно превазиђу „Европу Јалте“, али уз услов да не дође до повратка „Европе Версаја“.

У својој концепцији „Велике Европе“, Американци допуштају и учешће Русије, али – само као млађег партнера на пространству Евроазије. Усто, на Западу држе да „империјална Русија“ не може бити „демократска“. Та основна поставка се ретушира високопарном реториком о партнерству. У оквиру таквог гледишта програма „Велике Европе“, Русији предлажу једини геополитички избор – а то је да без икаквог противљења прихвата било какво ширење „трансатлантске „ Европе – те војно-политичке комбинације под заштитом САД, ЕУ и НАТО-а, на пространства бившег СССР-а. У резултату таквог процеса ширења, Русији обећавају могућност трансформације и модернизације њеног друштва. До последњег тренутка, тај процес је изгледао као проширење Европе – али за тим је у другој колони ишло ширење НАТО-а. Тако, у том комплету ово и треба звати „трансатлантском Европом“. Пројект трансатлантске зоне слободне трговине, ако би био покренут 2015 године – био би развијање пројекта „трансатлантске Европе“. После 1991 г., Русији – или боље речено: ономе што је од ње остало, или што ће у будућности преостати, Запад предлаже да ступи у Европу у таквим односима какве има кемалистичка Турска.

У украјинској кризи, Русија је постављена пред очигледну дилему: да се јасно одрекне од своје империјалне прошлости са свим последицама које из тог проистичу, и да без протеста, и без икакве двосмислености прима ширење „трансатлантске Европе“ на Исток. Од Русије се захтева признавање „плурализма“ на просторима Евроазије у интересу геополитике Запада.

У суштини, Запад за Украјину не види дилему у смислу питања „или-или“, него у смислу „опредељења саме Украјине“ – да ли она „жели“ да се на њену територију прошире ЕУ и НАТО. А – ако Украјина то чак и не жели, онда она по тумачењу Запада ипак, и свеједно то „жели“. Овде треба појаснити да „трансатлантској Европи“ није потребна интеграција на истоку. Њој је потребна периферија коју она контролише. Због тога – у случају Украјине се и не ради о уласку те земље у ЕУ. Искуство недавних година несумњиво сведочи да чак ни пријем у ЕУ, како то сведоче и балтичке државе, ниуколико не гарантује пуновредну интеграцију. У пракси се у том случају ради о формирању једне периферије, и у томе да центар експлоатише ресурсе тих периферија – што се посебно односи на људске ресурсе. Због тога, обједињавање технолошких, ресурсних и људских потенцијала које Русија предлаже, је од самог старта неинтересантно за евроатлантску Европу. Од Русије се очекује да она без икаквог супротстављања призна процесе ширења као некакво „сопствено решење“, да она „постане законити део велике Европе“. По Русију – то је „дилема само једне алтернативе“ коју јој нуди Америка.

Током последње деценије, Русија у оквирима сопственог схватања концепције „Велике Европе“ предлаже програм безвизног система за кратке посете грађана РФ и ЕУ. Прелаз на безвизни режим обећава Европи опипљиве предности – између осталог и материјалне – што би значило и десетине милијарди евра од руских грађана које би она добила преко туризма. Међутим, Европљанима то не изгледа као реални стимуланс. Како је показала украјинска криза, баш је она визна полуга испала први обелодањени могући инструмент [могућност увођења санкција на издавање виза] против тврдоглавих представника украјинске елите који су одбацили политику пропагирања интереса ЕУ и евроатлантске Европе. У светлу оног што се десило у Кијеву, може се са великом сигурношћу очекивати да ће Европска Комисија стално проналазити нове и све новије изговоре – све до најегзотичнијих, само како би отегла решавање тог питања.

Тако је, у најновијем извештају ЕУ о томе како Русија извршава заједничке кораке у правцу прелаза на безвизни режим, истакнуто да у Русији постоји „дискриминишуће законодавство“, што – по мишљењу Европске Комисије представља опасност по кретање и боравак у Русији личности са нетрадиционалном сексуалном оријентацијом.

Вредносни аспект обавезује институције ЕУ да усредсређују пажњу баш на разликама у вредностима са Русијом. Те „вредности“ су важне за Европу као једини могући начин општеевропског идентитета које спајају националне идентичности Европљана. Европа не може да постане супранационална држава. С друге стране, баш те „опште вредности“ гарантују ону америчку контролу над Европљанима, као средство против локалне саблазни суверенитета, национализма и политичког екстремизма, који су у својим екстремним облицима биле познате појаве у Европи ХХ века.

У пројекту радне групе РСМД се подвлачи да изградња „Велике Европе“ треба да се врши на основу продубљивања трговинских и инвестиционих веза. Међутим, ту се и признаје да трговински односи РФ са ЕУ остају асиметрични. Једна страна (ЕУ) има предности приступа капиталу и технологијама., док „осталима [тј. Русији] недостају технолошке иновације и масовне инвестиције у инфраструктуру, а она може само да нуди сировине, енергенте, квалификовану радну снагу и потенцијално велико тржиште за европску робу и услуге“. Овде треба истаћи да ЕУ нема ни најмање занимање за „приступ квалификованој радној снази“ Русије, јер по схватањима Европе она и не постоји. Основа трговинског промета ЕУ са Русијом су енергенти. Међутим, Европа је због „обезбеђивања националне енергетске безбедности“ баш заинтересована за смањивање зависности у том погледу од Русије. РСМД сматра да су за „изградњу Велике Европе неопходне дугорочне мере за проширивање узајамног економског утицаја ЕУ и Русије. То треба да буде усмерено на смањење зависности Русије од прихода добијених извозом енергената и на њихову диверзификацију у циљу смањивања зависности ЕУ од руских испорука. Ове мере ће помоћи развоју стабилнијих и деполитизованих односа“. Међутим, остварење таквих мера би у пракси значило преусмеравање дела руског извоза енергената на производњу продуката који би замењивали тај увоз и помагаће не зближавању тржишта ЕУ и ЕАЕС, него баш њиховом међусобном удаљавању. Уз то – снижавање енергетске зависности од Русије, Европа може постићи и на други начин, а то је ефикаснији метод: „демократском трансформацијом“ саме Русије, што ће довести до потпуне контроле транснационалних корпорација Запада над експлоатацијом руских налазишта енергената и над њиховим транспортом. Такво решење и јесте остварење економског дела пројекта „Велике Европе“ на амерички начин.

Пројект „Велике Европе“ на руски начин је био добар за период маневрисања у односима са Западом. Али – он ништа не ваља у случају директне конфронтације са трансатлантском Европом, јер врло лако може бити идеолошки преобраћен у пројект „Велике Европе“ на амерички начин.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

[1] Прим. ВК: Mисли се да адресу Министарства спољних послова РФ, које се на том тргу налази.

Categories: Посрбљено