(Der Tagesspiegel, 17. 2. 2014)
Људи се данас развијају брже него икад раније. Наше знање експоненцијално расте, а с њим и наша технологија. Људи су, међутим, задржали инстинкте, и нарочито агресивне импулсе још из доба пећинског човека. Агресија јесте неопходна за преживљавање, али сусрет модерне технологије и исконске агресије доводе читаво човечанство и већи део живота на планети у велику опасност.
Данас се у Сирији такозвани интелигентни политички циљеви остварују уз помоћ модерне технологије у облику бомби, хемијског и другог оружја. Али не звучи интелигентно гледати како гине више од 100.000 људи, како су и деца на мети. Чини се неизрециво глупим, најблаже речено, спречавати испоруку хуманитарне помоћи клиникама у којима се, према најављеном извештају организације за дечија права „Save the Children“, деци ампутирају делови тела јер им недостаје основна опрема и где новорођенчад умире у инкубаторима јер нема струје.
Догађаји у Сирији су гнусни, а свет их хладнокрвно посматра са дистанце. Где је наша емоционална интелигенција, наш осећај за колективну правду?
Када говорим о интелигентном животу у свемиру, под тиме подразумевам и човечанство упркос чињеници да велики део људског понашања кроз историју није био у служби опстанка врсте. И мада се не може тврдити да ће се интелигенција, за разлику од агресије, на дуге стазе показати важном за опстанак, наш специфично људски облик интелигенције означава способност за трезвено размишљање и планирање, не само наше личне већ и наше заједничке будућности.
Морамо да сарађујемо како бисмо окончали овај рат и заштитили сиријску децу. Међународна заједница већ три године са стране посматра како овај конфликт бесни и прождире сваку наду. Као отац и деда свестан сам патње ове деце и кажем: зауставите овај рат.
Често се питам шта би о нама мислиле друге врсте из далеког свемира. Док посматрамо космос, у ствари гледамо у прошлост, јер светлост која креће са удаљених објеката до нас стиже знатно касније. О чему говори светлост коју данас одашиљемо са наше Земље? Када други погледају у нашу прошлост, хоћемо ли бити поносни на тај призор – како смо се, као браћа, односили једни према другима? Како смо дозволили нашој браћи да се односе према нашој деци?
Сада знамо да је Аристотел погрешио: космос није одувек постојао. Рођен је пре око 14 милијарди година. Али био је у праву да велике катастрофе представљају џиновски корак уназад за цивилизацију. Рат у Сирији можда не значи крај човечанства, али свака почињена неправда нарушава здање која нас повезује. Универзални принципи правде вероватно нису утемељени у физици, али нису ништа мање фундаментални за наше постојање. Јер ни без њих људска бића извесно не могу дуго опстати.
Избор и превод: Мирослав Марковић