Поводом текста Роџера Коена „Oдгурнути унапред дате истине“, „“Њујорк тајмс“, 6. 2. 2014.
Према томе, следи да ће светски мир наступити када се униште све недобре успомене, све док не остане само једна „откривена истина“, она у коју Коен верује са – да се послужим његовом синтагмом – страственим убеђењем.
Као „аргументе“ за ову тезу, Коен наводи цитат из говора Слободана Милошевића на Газиместану 1989. – доказано погрешно преведен и извучен из контекста – како би за трагедију Балкана деведесетих окривио „српски национализам.“ Потом се чуди „заиста невероватном призору“ Ивице Дачића и Хашима Тачија на истој позорници у Минхену недавно, како „са осмесима причају како су се помирили“ и цитира Тачијеву изјаву да је „најтеже било да се ослободимо прошлости.“
Једини проблем је што се Тачи није „ослобађао прошлости“ извињењем, одрицањем или покајањем због албанског насиља према Србима – било под Турцима, у комунизму, или под аустро-угарском, немачком и НАТО окупацијом, Не, за њега се тај процес састојао од протеривања скоро свих Срба са територије „Косове“; разарања и скрнављења њихових богомоља, манастира, гробаља, села и градова; укидања српских имена; и противправног проглашења „независности“ под скутом ЕУ и НАТО. За то време, од Србије се очекује да се одрицањем од Косова одрекне и своје прошлости и своје будућности, а српско родољубље прогласи за зли и неприхватљиви „национализам.“
Коен на сав глас хвали „магнетну привлачност“ ЕУ за државе које „желе стабилност и слободу.“ Хајде да питамо Грке, Шпанце, Португалце, Ирце, Талијане или Кипране колико су „стабили“. И на какву слободу он мисли? Може ли то било ко да напусти ЕУ, или чак да каже „не“? Ирци су морали више пута да гласају о Лисабонском споразуму (који су договорили комесари јер је предложени устав ЕУ пропао на француском и холандском плебисциту), све док нису постигли „прави“ резултат. А кад је Украјина одбила да се потчини ЕУ и изабрала Русију, покренут је малтене грађански рат. Када би супружник у браку радио ово што Брисел ради, био би с правом осуђен за силеџијство.
Али Коен вели да Срби и „Косоварци“ руку под руку скакућу пут ЕУтопије јер су „одбацили моћну симболику… зарад напретка, одбацили митологију зарад трговине, и разумом пронашли пут ван тамнице страсветних убеђења и откривене истине“.
Само што у тој изјави нема никаквих чињеница, већ само његовог сопственог, страственог убеђења у „откривену истину“ транс-националног прогресивизма. Никаквог разума није било у деловању Ивице Дачића и његових коалиционих партнера Напредњака, као ни Демократа пре њих. Њихов једини принцип је власт, и сви су се отворено обавезали на уништење српске историје, идентитета и државности зарад „већег добра“ – можда њиховог личног унапређења у европске комесаре, ко зна. Никако да артикулишу неку конкретну корист од националног самоубиства, можда зато што она и не постоји.
Што се Тачија тиче, он је и данас онолико страствено убеђен да је „Косова“ албанска територија, и да сваког Србина који се с тиме не слаже треба убити или протерати, као што је био као вођа терористичке „ОВК“ 1999.
Ставове које Роџер Коен износи у Њујорк Тајмсу лако би препознали на бечком двору пре сто година. И они су мислили да је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши. А сетимо се како је то завршило.
Аутор је председник Рајс Института