Колико је сама намера лишена било каквог реалног и уметничког оправдања, показује неколико чињеница. Још 1952. године, у Бечком славистичком годишњаку, чувени немачки слависта Алојз Шмаус ставио је мотив истраге потурица у логичан историјски и уметнички контекст проблема ренегата. Мотив ренегата припада европској историји: од анабаптистичког холокауста (1528), преко шпанског прогона Мавара (1567), вартоломејског покоља (1572) до немачких ратова (1618-1648). Радња Горског вијенца припада том историјском периоду, јер се одвија крајем седамнаестог века.
Француски слависта Мишел Обен указао је, пак, на присутност мотива истраге – познатог у светској књижевности одСтарог Завета и Илијаде – у књижевности Његошевог времена. Тако – каже он – трагедија Сицилијанско вечерњеКазимира Делавиње – чији је основни мотив везан за покољ Француза на Сицилији – изведена је 1819, била је прихваћена аплаузима који нису престајали за све време једне паузе између чинова и остала један од најуспешнијих комада у француском позоришту XИX века. То је време када је написан Горски вијенац.
Ови основни подаци, које су давно осветлила највећа имена европске славистике, сада се кривотворе у складу са актуелним политичким намерама. Тако Славој Жижек каже да брђани опседају долину Сарајева зато што су вођени најчувенијим стихом Горског вијенца. Он каже да је то стих: „Оро гњездо врх тимора вије/ јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да га нема ни у Горском вијенцу нити код Његоша. Јер, то је стих хрватског песника Ивана Мажуранића. На таквом знању почива садашња свест.
Када је на делу овако драстично кривотворење чињеница, онда је реч о свесној политичкој и идеолошкој намери, која има својих заступника и у нашој јавности и којој свакако погодује што се наша власт – прошле године – оглушила о обележавање 200 година Његошевог рођења.
Интегрална изјава дата Блицу 12. фебруара 2014. године
Тужилац Хашког трибунала: Његош у „Горском вијенцу“ славио убијање Муслимана, односно потурица
Хаг – Тужилаштво Трибунала на суђењу Караџићу тврдило да је Петар Петровић – Његош у свом епу “Горски вијенац” “славио убијање Муслимана, односно потурица”.
Тужитељка Катрина Густавсон (Catrina Gustafsson) опширно је цитирала стихове из “Горског вијенца” током унакрсног испитивања свдока одбране Гојка Кличковића који је у главном исказу поменуо да се Радован Караџић, током рата у БиХ, често позивао на тај Његошев спев.
Заступница оптужбе цитирала је дијалог владике Данила и Вука Мићуновића у којем се – у слободном преводу са енглеског – позива на “чишћење наше земље од неверника” и каже да “наша битка неће бити окончана док ми или Турци не будемо истребљени”.
По тумачењу тужитељке Густавсон, то је био “позив на етничко чишћење земље од Муслимана”.
Његош у “Горском вијенцу” “слави убијање Муслимана, уништавање њихових кућа и рушење њихових џамија”, сугерисала је тужитељка.
Ограђујући се да није проучавао Његошево дело, сведок Кличковић који је после рата био премијер Републике Српске, узвратио је да довођење у везу “Горског вијенца” са злочинима током сукоба у БиХ, “излази из оквира лепог понашања”.
“Ја осуђујем свако разарање и убијање”, казао је сведок, додајући да је Његош описивао историјске догађаје од “пре 200 година”.
На примедбу тужитељке да је сам изјавио да је Караџић “упоређивао Горски вијенац с текућим догађајима”, Кличковић је одговорио: “Не, нисам чуо”.
У додатном испитивању, Караџић који се брани сам, питао је сведока “када је Његош живео и написао свој спев, а Кличковић је одговорио: “У време турског надирања и освајања Балкана и чињења великих злочина и скоро уништавања хришћанства”, додајући да су “Његош и владика Данило били на својој земљи”.
Прецизирајући да је “Горски вијенац” написан у 19. веку и да описује догађаје из 17. века, Караџић је слободарску поруку спева илустровао стиховима: “Тирјанину стати ногом за врат… то је људска дужност најсветија” и “Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”.
Бивши председник РС оптужен је за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у седам општина имао размере геноцида, за терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање припадника мировних снага УН за таоце, 1992-95. године.
Караџић је данас пред судије извео и заштићеног сведока КW-545 који је говорио на седници затвореној за јавност.
Суђење се наставља сутра.
(Бета/Срби на окуп 12. 2. 2014)