Олимпијада у Сочију? Докази о улози Империје у Украјини? Најгори немири у (једном делу) БиХ од рата? Све су то секундарне теме, чак и у Србосфери, јер се сви баве изборима. Ко ће с ким, колико би ко могао да добије гласова, шта после, итд.
Као да нико не обраћа пажњу на оно што не написао Александар Ђикић: да избори за циљ имају не само легитимисање досадашњих поступака власти, већ и отварање пута промени Устава, како би се и званично признала „неовисна држава Косова“. Додао бих да би притом вероватно направили и „регионализацију“ онога што остане од Србије, да на крају – када се сви около „намире“ – не остане ништа.
Гледајући родољубе, међутим, посматрач извана би помислио да у Србији влада идилична демократија, потпуна слобода мишљења и говора, и да нема никаквог разлога да се сумња у поштење избора.
Јер ево, сви трче да се кандидују, сви се упињу да баш они буду главни у „патриотском блоку“. Од којег, дабоме, нема ништа. Жељко Цвијановић и Александар Павић су лепо објаснили зашто. A Бранко Жујовић одлично види Србију из далеког Пекинга, односно „јетија“ који је метафора за тамошњу политику.
У ситуацији када се шаљу бригаде активиста на друштвене мреже, када се бришу шаљиве сличице које „вређају“ господара вУЧКа, када култ контролише и власт и „опозицију“, и медије и полицију, и бројаче гласова и бираче купљене за шаку пасуља… има ли икаквог разлога да му се иде на руку пристајањем на изборе?
Али ето, зазвонило звонце, и логика је уступила место условном рефлексу.
И док се Србосфера бави изборима, само Стефан Каргановић обраћа пажњу на роварење Реком-а и пукотине у зиду договорених лажи о свеопштој српској кривици.
Чему пристанак на матрицу очаја? Зар не знате да је то грех? Зашто прихватате губитничко стање духа? Маните се приче о изборима. Мислите шта ћете дан после.
Око Соколово, бр. 105