Да ли се сећате Бодрума лета Господњег 2003? Преформулисаћу питање – сећате ли се афере „Бодрум“? Ни ове, изборне 2014. године не знамо ко је пре једанаест година током гласања у Скупштини Србије злоупотребио (електронску) картицу посланика Демократске странке Неде Арнерић. Медијски простор наше земље су, у међувремену, запоселе приче о далеко крупнијим аферама, стога „Бодрум“[1] изгледа као безазлена дечја игра и готово је избледео у мислима „обичних смртника“.
Овом приликом се присећамо „Бодрума“ управо да потцртамо како се спиновањем негативне ствари „пресликавају“ у позитивне; што ће рећи, како је очигледну превару могуће претворити у политички добитак.
Док је глумица и посланик Неда Арнерић пристала да те 2003. у име „виших“ страначких интереса мудро оћути своју улогу, други су у њено име и име странке говорили. У одбрани части странке и парламентарне већине учествовао је и Бојан Пајтић (у то време председник посланичке групе ДОС – реформе Србије), који је пред новинарима махао неким папирима који је требало да личе на такси рачун Бодрум-Истанбул и авионску карту Истанбул-Београд, као „крунски доказ“ да је Неда Арнерић прекинула летовање у турском летовалишту Бодруму да би гласала у Скупштини Србије.
Преокрет је настао оног тренутка када је носилац републичке листе Демократске странке Борис Тадић, гостујући на телевизији БК у емисији „Није српски ћутати“ од 14. децембра 2003. године, признао да је било злоупотреба посланичких картица и обећао разрешење читаве афере, у смислу да ће актери из странке бити позвани на одговорност.
Напослетку, афера је имала и судски епилог у којем је пострадао тадашњи посланик Демократске странке Ален Селимовић, јер је у време гласања о гувернеру Народне банке Кори Удовички злоупотребио посланичку картицу Наташе Милојевић (у то време посланика Социјалдемократске партије).[2] Овај чин засигурно није смео да спроведе без усменог одобрења надређених, илити шефова. Међутим, као војник партије на суду се определио да шкртари на речима (да не употребимо израз „завет ћутања“) и није одао никог. Ко је злоупотребио картицу Неде Арнерић (али и остале картице), остала је тајна.
Нови преокрет се догодио у емисији „Утисак недеље“ на ТВ Б92 од 11. марта 2012. године, када је режисер Александар Мандић, који је за парламентарне изборе 2003. године осмислио кампању Демократске странке, бацио светло на читаву аферу из помало неочекиваног угла. Другим речима, описао је да је „признавање кривице“ режирано:
„Ми смо већ почели да радимо кампању заједно и заиста нам је лоше ишло. То је било непосредно после свађе у Демократској странци. Борис (Тадић) још није био познат, био је релативно нов човек. О њему су биле мале вести у новинама. (…) И ја сам се једног дана приликом џогирања досетио да мора да призна аферу ,Бодрум‘ (…), да је то адут који може да нас одмах доведе у победничку ситуацију. (…)
Он је био јако изненађен. Рекао сам му – ,Борисе, то је твоја одлука, твоја кожа је у питању, јако је крупна ствар, много људи из Демократске странке је умешано‘. Он је дуго шетао по соби и на крају пристао. Били смо код Неде (Арнерић) и она је била затечена. (…)
Затим смо режирали како то да изведемо. Договорили смо се како он то треба да каже – не на сва звона, већ да саопшти природно, једноставно током неке од реченица (…) и он је то спонтано пласирао у емисији ,Није српски ћутати‘ код (Драгана Бујошевића) Бујкета. (…)
То је имало фантастичан ефекат. Сутрадан је у свим новинама на насловним странама писало – ,Борис признао Бодрум‘. За њега лично то је много значило и касније – поготово на председничким изборима (2004). Он се просто инсталирао као један поштен човек који неће да лаже и који стоји иза тога. То је било први пут у нашој политици, да ја знам, да неко каже – ,Јесте, погрешили смо‘!“
Наравоученије: Читајте политичаре између редова, ма којих страначких боја били.
[1] Приликом избора гувернера Народне банке Србије Кори Удовички, дана 23. јула 2003. године у Скупштини Србије, злоупотребљене су (електронске) картице више посланика. У каснијој исповести, Неда Арнерић је навела да је злоупотребљено једанаест посланичких картица, односно да су њих једанаест посланика „искористиле“ страначке колеге. Доказе о превари са гласањем (видео снимци, записници са скупштинских заседања итд.) дограбили су политички противници тада владајуће Демократске странке и обилато их експлоатисали у медијима. У томе је нарочито предњачила странка Г17+ Мирољуба Лабуса и Млађана Динкића. Подсећамо да је „свеже“ замењени гувернер централне банке Млађан Динкић и те како имао лични разлог да се обрачунава са Демократском странком, која му се тих врелих јулских дана захвалила на сарадњи.
Афера је потпомогла да владајућа Демократска странка и њени коалициони партнери изгубе парламентарну већину, тако да је председник Скупштине Србије Наташа Мићић, као в.д. председника Републике, расписала парламентарне изборе за 28. децембар 2003. године.
„Крај недовршене афере“, „Политика“ од 11. јуна 2013. године,
Неда Арнерић: „Ја сам спасла Тадића!“, „Прес“ од 23. јануара 2013. године
[2] Дописаћемо неколико чињеница. Ален Селимовић је осуђен „на казну од 14 месеци затвора, условно на пет година, због злоупотребе положаја“, правоснажном пресудом из јуна 2013. године. Претходно се посветио приватном бизнису, напустио Демократску странку и постао активни члан Социјалистичке партије Србије.
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t40014.sr.html
Categories: Судбина као политика
Веома добар текст! БОДРУМ је гурнут у подрум, а то је било лако у српској политици. Али, БОДРУМ није ни најмање наивна или ситна ствар – не! То је епитом морала нове српске грађанистичке“елите“. Наравно, она јуловско-милошевићевска “елита“ против које су грађанисти лупали у шерпе – лонце и поклопце и обећавали народу залуђеном деценијском комунистичком диктатуром демократске куле и градове (док нису дошли на власт) није била тако “елегантна“ да би се осећала примораном да се служи Бодрумима . Њој се могло да иде ђоном, да побије чак и из својих редова као застрашујући пример оног ко јој засмета ( сетите се само масакра у “Мама миа“, па Бухе, па Аркана и ког све пробисвета не, који је био у пролазној милости и жарио и палио, па био испаљен). А обичан човек? Прво је обожавао једне и надао се бољитку, онда друге, и опет се надао бољитку – а пред носом су му само промицали бодрумибодрумибодруми…, као оно кад чекаш пред рампом, а пред носом ти промичу вагонивагонивагони, а рампа никако да се дигне и да кренеш напред – а бољитка ни од корова. Међутим – без бриге, зора свиће, биће избора… и онда? Онда опет бодрумибодрумибодруми, или нека друга, али ипак вечито иста варијанта.