Бојкот краткорочно не може да донесе резултате јер је према изборном закону (против кога ни једна парламентарна странка нема ништа и чува га од промене као зеницу ока свога) сасвим свеједно колико грађана ће на изборе изаћи. Практично, режиму и с њим повезаним странкама (ДС, УРС, СДП, ЛДП) је довољно да на изборе изађу чланови странака и чланови њихових породица да би избори “про форме” могли бити проглашени за успеле а резултати легитимни. Они су грађанима дали могућност да се њиховој “политици” супротставе али грађани против такве политике очигледно немају ништа, јер неизлазак (по њиховом тумачењу “народне воље”) значи недостатак примедби тј. подршку. Ако бојкот буде масовнији него иначе, режим увек може да посегне за фалсификовањем изборних резултата; је ли ’96. утврђено да је СПС покрала изборе? Је ли некоме зафалила длака с главе? То су “српска посла”; да је тада неко заглавио робију, данас би се многи устручавали да посегну за недозвољеним средствима. Али није, као што није ни касније, а ми смо били срећни што смо лупањем у лонце “победили” па смо онако српски, широкогрудо амнестирали одговорне… Па председница Врховног суда је била укључена у крађу гласова људи моји, о чему ми говоримо?!
Ипак, грађани имају суверено право да гласају за неку политичку опцију или да одбију да се изјасне.
Ако у великом броју одбијају да се изјашњавају, то значи да немају намеру ни да се баве “народним” тј. државним пословима; свој живот ће потпуно преселити у “сиву зону”, избегаваће да плаћају порезе, градиће бесправно, подмићивање ће им се више исплатити од уплате такси и казни… То већ имамо, само ће постати још драстичније. Ни једна држава тако не може функционисати па ће и ова пропасти; да ли ће она “шаптом пасти” (дословно ће нас купити “страни инвеститори” и поставити принудну управу) или ће изгорети у револуцији избезумљених од глади – само је питање модела, грађанима ће се свести на исто.
Друга опција је организована опструкција избора – гласањем “за никога” – изласком на биралишта и поништењем гласачког листића. Тачно је да према изборном закону неважећи листићи краткорочну корист доносе најјачим странкама, али они би се устоличили свеједно зар не? Дугорочно, власт мора да објави број неважећих листића, оних које су грађани из протеста учинили таквима. У овом случају могућност злоупотребе је мања (тешко да се може очекивати како ће се чланови бирачких одбора на гласачким местима сложити да фалсификују број неважећих), а грађанима би проценат поништених гласова дао јасан показатељ о броју људи који у изборној фарси не желе да учествују. Када имате коректне показатеље, тада можете да изведете закључак на тему: Да ли већини одговара начин на који се народни представници данас делегирају и бирају?
Лично, мислим да већина грађана Србије презире и политиканте на положајима и оне који за њих гласају. Али, та већина је неорганизована из разних разлога. Једни мисле да се “шут с рогатим не може бости” па је онда паметно ћутати јер “покорну главу сабља не сече”.
Други мисле да ово не ваља али да тако мора бити јер нам је неслога “национално иманентна”. тј да је реч о “усуду” који се не може променити, па онда треба гледати да се (ако је могуће) из целе заврзламе извуче нека корист. Трећи верују како је ово део еволуције србијанског друштва и да ће се све само по себи решити када у пропадању стигнемо до дна па се са дна одразимо. Што је нетачно; када стигнемо до дна – бићемо толико исцрпљени да ће нам се смрт учинити као благослов.
Имајући у виду све наведено, на крају ипак мислим да је организовани бојкот избора најкомфорнији начин за борбу против класе на власти. Са одлучујућим разлогом: Апатија и анестезираност бирачког тела су толики да га на активизам не би покренуо ни цунами а камоли позив на организовано гласање неважећим листићима.
Због тога, треба инсистирати на што ширем бојкоту – декларисаним одбијањем учешћа у фарси или једноставним седењем код куће (пошто ове године избори не “падају” на празник). Паралелно са антиизборном пропагандом, у јавност треба пласирати идеје Непосредне (директне) демократије са навођењем позитивних примера и достигнућа земаља попут Исланда и Швајцарске, “Окупај” покрета, “Чајанке” и сличних акција. Да се зна како ОВО није једини начин на који друштво може да функционише. Дакле – запалити пламен директне демократије и одржавати га без обзира на услове. А онда да се поћерамо…