Сматрам се класичним либералом и увек сам за изборе у демократским институцијама. Међутим, Павић је у праву када каже да данас нема шта да се бира: На столу су пасуљ и грах и то “празни” (да не кажем нешто ружно, оно на шта ме ови избори прво асоцирају). Ако избора нема – једино како грађани могу да одговоре – то је игнорисање избора (бојкот), или активно учешће у њему коришћењем свог бирачког права да не гласају ни за кога из понуде.
Бојкот краткорочно не може да донесе резултате јер је према изборном закону (против кога ни једна парламентарна странка нема ништа и чува га од промене као зеницу ока свога) сасвим свеједно колико грађана ће на изборе изаћи. Практично, режиму и с њим повезаним странкама (ДС, УРС, СДП, ЛДП) је довољно да на изборе изађу чланови странака и чланови њихових породица да би избори “про форме” могли бити проглашени за успеле а резултати легитимни. Они су грађанима дали могућност да се њиховој “политици” супротставе али грађани против такве политике очигледно немају ништа, јер неизлазак (по њиховом тумачењу “народне воље”) значи недостатак примедби тј. подршку. Ако бојкот буде масовнији него иначе, режим увек може да посегне за фалсификовањем изборних резултата; је ли ’96. утврђено да је СПС покрала изборе? Је ли некоме зафалила длака с главе? То су “српска посла”; да је тада неко заглавио робију, данас би се многи устручавали да посегну за недозвољеним средствима. Али није, као што није ни касније, а ми смо били срећни што смо лупањем у лонце “победили” па смо онако српски, широкогрудо амнестирали одговорне… Па председница Врховног суда је била укључена у крађу гласова људи моји, о чему ми говоримо?!
Ипак, грађани имају суверено право да гласају за неку политичку опцију или да одбију да се изјасне.
Ако у великом броју одбијају да се изјашњавају, то значи да немају намеру ни да се баве “народним” тј. државним пословима; свој живот ће потпуно преселити у “сиву зону”, избегаваће да плаћају порезе, градиће бесправно, подмићивање ће им се више исплатити од уплате такси и казни… То већ имамо, само ће постати још драстичније. Ни једна држава тако не може функционисати па ће и ова пропасти; да ли ће она “шаптом пасти” (дословно ће нас купити “страни инвеститори” и поставити принудну управу) или ће изгорети у револуцији избезумљених од глади – само је питање модела, грађанима ће се свести на исто.
Друга опција је организована опструкција избора – гласањем “за никога” – изласком на биралишта и поништењем гласачког листића. Тачно је да према изборном закону неважећи листићи краткорочну корист доносе најјачим странкама, али они би се устоличили свеједно зар не? Дугорочно, власт мора да објави број неважећих листића, оних које су грађани из протеста учинили таквима. У овом случају могућност злоупотребе је мања (тешко да се може очекивати како ће се чланови бирачких одбора на гласачким местима сложити да фалсификују број неважећих), а грађанима би проценат поништених гласова дао јасан показатељ о броју људи који у изборној фарси не желе да учествују. Када имате коректне показатеље, тада можете да изведете закључак на тему: Да ли већини одговара начин на који се народни представници данас делегирају и бирају?
Лично, мислим да већина грађана Србије презире и политиканте на положајима и оне који за њих гласају. Али, та већина је неорганизована из разних разлога. Једни мисле да се “шут с рогатим не може бости” па је онда паметно ћутати јер “покорну главу сабља не сече”.
Други мисле да ово не ваља али да тако мора бити јер нам је неслога “национално иманентна”. тј да је реч о “усуду” који се не може променити, па онда треба гледати да се (ако је могуће) из целе заврзламе извуче нека корист. Трећи верују како је ово део еволуције србијанског друштва и да ће се све само по себи решити када у пропадању стигнемо до дна па се са дна одразимо. Што је нетачно; када стигнемо до дна – бићемо толико исцрпљени да ће нам се смрт учинити као благослов.
Имајући у виду све наведено, на крају ипак мислим да је организовани бојкот избора најкомфорнији начин за борбу против класе на власти. Са одлучујућим разлогом: Апатија и анестезираност бирачког тела су толики да га на активизам не би покренуо ни цунами а камоли позив на организовано гласање неважећим листићима.
Због тога, треба инсистирати на што ширем бојкоту – декларисаним одбијањем учешћа у фарси или једноставним седењем код куће (пошто ове године избори не “падају” на празник). Паралелно са антиизборном пропагандом, у јавност треба пласирати идеје Непосредне (директне) демократије са навођењем позитивних примера и достигнућа земаља попут Исланда и Швајцарске, “Окупај” покрета, “Чајанке” и сличних акција. Да се зна како ОВО није једини начин на који друштво може да функционише. Дакле – запалити пламен директне демократије и одржавати га без обзира на услове. А онда да се поћерамо…
Categories: Преносимо
“Класични либерал” Павков је добацио до исправног закључка да на изборе не треба изаћи. Трудио се да образложи зашто, ваљда је нешто и погодио, нисам баш склон да следим либералистичку мисао бившег ми (сајбер)пријатеља, али је све то, у основи, крајње једноставно: под окупацијом нема избора.
Први пут се јављам, сајт сам “открио” тек пре неки дан, честитам његовом творцу (творцима ?) на исказаном укусу у дизајнирању сајта. Што се тиче избора текстова, мени се чини да је пристојан, а Лазићу хвала што ме насмеја својим чланцима.
Срећан рад вам желим.
Александар Јовановић
По мени, бојкот избора од стране опозиционо наклоњених бирача, или убацивање неважећих листића, као и гласање за (скоро) сигурне аутсајдере (Двери, СРС) који не могу прескочити цензус (за Двери, можда, постоји мала шанса – али и то је врло сумњиво) је у суштини гласање за победника – у овом случају за ППВ-а и СНС. С друге стране: ту је ДСС, која једина (скоро) сигурно прелази цензус. Знам да има много разлога сумњати у њену способност, па чак и у искреност (верзија о Тројанском коњу). А – ту је и маса разочараних присталица опозиције која се налази у оној групи од 40% бирача која неће изаћи на изборе (са, или без бојкота). Мислим да би било продуктивније по ствар опозиције (на дуже стазе) да се врши масовна кампања за излазак на изборе и гласање за ДСС. Ако би услед тога ДСС добила, рецимо 15% гласова, онда би – по њеном понашању у Скупштини могло доћи и до њеног демаскирања: или је она заиста Тројански коњ, или је само неспособни, лењи, инертни магарац. Зашто кажем на дуже стазе? Зато што би демаскирањем ДСС-а у овом – или оном смислу (коњ – магарац) могао бити отворен пут за њено уклањање и рад на формирању неке друге, способније опозиционе странке. То је, истина, рад за касније – јер у овим изборима победник је сигуран: СНС.
Негласање највише одговара Вучићу. Тачка.
Познаник са ФБ је коментарисао овај чланак на својој страници па ево да оно што сам тамо коментарисао пренесем и овде:
“Бојкот краткорочно не може да донесе резултате јер је према изборном закону …. сасвим свеједно колико грађана ће на изборе изаћи. Практично, режиму и с њим повезаним странкама (ДС, УРС, СДП, ЛДП) је довољно да на изборе изађу чланови странака и чланови њихових породица да би избори “про форме” могли бити проглашени за успеле а резултати легитимни.”
Пошто сте господо управо констатовали то што сте констатовали, онда је свако ваше залагање за бојкот избора од стране противника режима, јасна и недвосмислена пропаганда у корист режимских странака. Није тачно да се не изласком патриотски оријентисаних грађана на изборе неће ништа променити. (То је СНС пропаганда којом се жели одвратити од гласања што већи број патриота). Промениће се много шта, а пре свега ће се омогућити да СНС и сателити освоје двотрећинску већину и да добију ЛЕГИТИМНУ већину да промене Устав и да уведу земљу у НАТО и то БЕЗ РЕФЕРЕНДУМА јер имаће потребну већину у Парламенту.
Пошто ме „сајбер френд“ са ФБ „бомбардује“ увек истим цитатима господина Павкова са намером да ме „убеди“ како је бојкот избора „једино исправан поступак“, морам да се још једном осврнем на овај текст.
Тактика СНС-а са „бојкотом“ избора или ти „белим листићима“ није нова и они су је користили и на прошлим изборима. Проблем са Србима је што изгледа сви болују од Алцхајмера (дементје, заборавности) и не памте ништа што је старије од пола сата. На прошлим изборима СНС је наступила са патриотском платформом („поништићемо све што је Борко потписао“) и циљна група њихове пропаганде о не изласку на изборе били су „разочаране присталице ДС“. Ако се добро сећамо, чак је и госпођа Пешић била заговорник „белих листића“. Акција је успела, Николић је добио изборе и све је стављено „ад акта“.
Данас видимо да СНС „извлачи из фиоке“ тактику која се већ једном показала успешном. Разлика је само у циљној групи. Пошто су од прошлих избора променили платформу и постали „већи папа од папе“, тактика заговарања апстиненције није више окренута према еврофанатицима, него према онима који су гласали за њих на прошлим изборима (барем према оном делу који није променио своја политичка гледишта). Ако већ неће да гласају за СНС, онда их треба некако наговорити да уопште не гласају.
Овом приликом морам да напоменем да сам на интернету приметио јеш један начин „санирања штете“ који примењују неки „српски националисти“. Наиме заговара се теза да национално оријентисане партије „не могу освојити власт ако изађу јавно са својим националним програмом“. Једна таква партија има „тајни“ национални програм а у јавности проповеда нешто сасвим друго, само да би освојила изборе. Када дође на власт она ће преварити све и применити „тајни“ национални програм. Заговорник такве теорије (који има доста следбеника на ФБ) неће својим „фановима“ да сугерише ко би могла бити та партија, него им оставља да сами „у свом срцу процене ко би то могао бити па да онда тако и гласају“. Сасвим површном анализом ове теорије долазимо до тога да то могу бити само СНС или ЛДП јер СРС, ДСС и Двери имају ЈАВНЕ а не „тајне“ националне програме (значи отпадају), ДС је већ био на власти и имао је прилику да примени „тајни“ програм да га има (и он отпада) а СПС је исто био у власти и уз то је оптерећен аферама (значи и он отпада).
И док опозиција још увек „спава сном праведника“ СНС је већ увелико кренуо у кампању.