Проблем са Империјом је што више није у стању да створи било шта осим хаоса. Остало јој је само да руши. А није да не зна како.

Протеклог викенда су „прозападни демонстранти“ (што нам штошта говори о Западу) у Кијеву, незадовољни што за два месеца малтретирања свега око себе није удовољено њиховим захтевима (тј. утерало Украјину у ЕУропство и НАТО, а њихове вође са маргине на врх власти), одлучили да постану насилни. 

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са „слободом“ ни са „демократијом“. Те речи користе агенти Империје, а не знају им ни значење. Каква је то демократија ЕУ, кад њом управљају неизабрани комесари, а сваки пут када народ гласа против неке њихове новотарије, мора да гласа поново док се не добије жељени резултат? Каква је то демократија Америка, у којој се на власти смењују две мега-партије уједињене тиранијом малих разлика? Уосталом, какве везе демократија има са слободом – у демократији је довољна половина гласова плус један да било ко изгуби слободу, имовину, па чак и живот. Питајте Сократа.

Кијевски пучисти веле да траже „слободу“. Зар је „слобода“ кад вам из иностранства финансирани невладници силом руше изабрану власт? Једино по дефиницији Империје, односно квислиншког култа. Што је један кључ разумевања украјинске ситуације.

Други је спознаја о „коћекогаизму“, до које се долази једноставним испитом промене улога. Замислите да се нешто овакво дешава у Вашингтону, Лондону, или Берлину. Не можете? Дабоме. Јер ни Русија, ни Кина ни неко трећи не гаје невладнике и „цивилно друштво“ по Европи и Америци како би поткопавали изборни процес и утицали на државну политику. Чак не организују ни против-групе у земљама под окупацијом Империје, попут Србије, где би их народ једва дочекао. Јер сматрају да је тај вид мешања у унутрашње ствари једне земље против њихових принципа.

Протести у Украјини (фото: Бета/АП)

Аргумента ради, рецимо да је у организацији невладника које плаћа, на пример, Саудијска Арабија, на централну вашингтонску ливаду изашло десетак хиљада душа, без дозволе и одобрења, блокирало улаз у државне институције и захтевало оставке Обаме и председавајућег Конгреса. Каква би била реакција америчке владе?

Имајте на уму да су државне институције у Вашингтону већ опасане утврђењима, зарад „одбране од тероризма“; када је у октобру 2013. једна жена из Конетиката погрешно скренула на једној од барикада, а потом почела да бежи од полиције, разнели су јој аутомобил митраљезима и представили је у медијима као опасног терористу. Касније се испоставило да је избезумљена жена имала бебу у колима, а да неки детаљи из званичне приче нису имали смисла – и онда цео догађај прекривен велом заборава.

Тајна њиховог успеха је у управљању утисцима. Пошто је Империја себе прогласила за заштитника „демократије“ и „слободе“ и „људских права“ – шта год то значило – а притом контролише мас-медије, у Америци је сасвим нормално да на улицама Вашингтона стоје државне барикаде и да полиција може да стреља цивиле ако се осећа угрожено. Али кад украјинска полиција одговори гуменим мецима на молотовљеве коктеле, каменице и ножеве „демонстраната“, онда је то „репресија“, је ли.

Савршено је нормално да од 1938. Америка има закон који захтева регистрацију сваке организације која ради за страну владу. Или што има прописе који изричито забрањују страним држављанима (и владама) да финансирају политичке странке у САД. Али када те исте законе донесу Русија или Украјина, онда је то „тоталитаризам“, је ли.

Властодршци Империје, али и медији и квислиншки култови који им служе, апсолутно верују да су они сами изузети од закона и правила – која важе само за друге, а и тада селективно. Нема везе што се то коси са оснивачким принципима САД, њиховом декларацијом независности и Уставом. О којим онда „вредностима“ и „принципима“ може да се говори? Не може. Нема ту ничега осим силе. А како написа Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са слободом, ни са демократијом, ни са људским правима, па ни са самом Украјином. Ствар је у томе да Империја има само топуз, па јој се онда цео свет чини као нешто што може и треба њиме да се бије. И у томе да се не дозвољава било каква помисао на алтернативу њеном „крају историје“, било да је реч о Србији од деведесетих наовамо, или о Русији данас, а Кини или неком петом сутра.

Само пратите трагове нечовјештва.

(Сиви соко, 22. 1. 2014)

Categories: Сиви соко