Зоран Ђуровић: „Борба за веру“, сајт који се држи језуитске „циљ оправдава средство“

z-djurovic-200Да Борба за веру, мало лажуцка, да се изразим у духу Веље Илића, ја бих је оставио на миру. Но, она не лажуцка. Користи се директним лажима, прећуткивањима, преименовањима, извлачењима из контекста, цензурама и свакојаким средствима која је изумео, како би неки традиционални хришћани рекли, ђаво. То ће и Писмо рећи: „Ваш је отац ђаво; и сласти оца својега хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи“ (1 Јов 3, 8). Овај сајт је неисцрпни рудник, али бих ја гледао да само на једном тексту представим методологију Борбаша. Текст је написала др Јелена Георгијевна Пономарјова: Црни или римски папа? (http://borbazaveru.info/content/view/6434/33/), а превела га је, не баш савршено, Милана Бабић.[1] 

Најпре једна општа напомена, али је везана за борбашки метод – то је максима која се код нас подводи као језуитска, а најпре је била приписана Макијавелију: Циљ оправдава средство. Ондашњи борбаши су је измислили, не ови „наши“. Наиме, тако нешто Макијавели није рекао, као што се не може наћи ни код једног јединог језуитског писца. Реченица потиче од Овидија и тамо гласи: exitus acta probat. Но, Макијавелија и језуите ништа више не опра. Тако, када борбаши кажу: то је језуитски, одмах треба читати: то је од црног ђавола. Тако, опет, и ја, да би свима било јасно, кажем да борбаши користе „језуитску“ тактику.

„Часна“ борба наших борбаша, понављам, води се на више нивоа, и све са „најчаснијим“ средствима. Преводилац текста, као уосталом и у другим борбашким текстовима, актуелног папу назива Фрања. Сама Пономарјова га не може звати по хрватском јер руски поштује изворник и назива га папа римский Франциск. Код нас Срба, пошто смо талентована нација, успели смо да се збунимо и како се зове папа. Чак је и Информативна служба СПЦ прихватила хрватско читање, вероватно под наитијем Духа Светога. Зашто је то читање неприхватљиво за некога ко говори српски?

zdj-borba

Чланак Пономарјове на сајту „Борбе за веру“

Францискус (Franciscus) је латинска реч и у древно германском означава слободног човека, независног, оног који није подвргнут у служевни/ропски статус. Латини су таквима називале припаднике келтских народа, које ће у римско доба називати Франц(к)има (германски frankish), онима који живе слободно. Име је етничког порекла, јер су Франци, културолошки гледано, древно германско племе, и користили су име Franck-o, Franc(h)o као име особе, тј. лично име (од XI в.), без придевског суфикса –иск, од кога ћемо после имати Франциско, и та два имена не треба бркати. Франциско је име које је рођено у 13. веку са св. Франциском Асишким, који се најпре звао Јован (Giovanni), али му је отац, који се дивио Французима, дао надимак Француз/Французирани (Франческо).

Интересантно је да су и немачки медији први дан имали проблема како да зову папу, па су неки користили Франц (Franz), што је уствари од Франко, али су одмах прешли на изворно Franciskus. Дакле, име у различитим језицима бива изговарано правилно, на основу своје изворне форме: Francis, François, Francisque, Francisco, Ffransis, František, Frančišek, Франциск итд., или неправилно, на основу имена Франко: Frane, Franjo, Franko, Frano, Fran, Frans, Franz, Fränze, Ferenc, Feri, Ferkó, Frens итд.

Из свега овога следи да нема никаквог научног оправдања да се користи у српском други, тј. хрватски, облик Франко/Фрањо (па га још убацимо у потенцијално женски: Фрања), него се треба следити изворно, како су и Руси урадили, и новог папу називати Франциско. Ако нема научног оправдања за Фрању, који разлози нагоне наше борбаше да прогутају жабу и поведу се за Хрватима? Једини мотив видим у томе да папа остане „хрватски“. Франциско није довољно хрватски. Фрањо/а јесте. То нема везе са Србима, немамо Срба који би се звали Фрањо, а немамо ни неког Фрању (поготово не Туђмана) који би нам могао бити драг. Дакле, борбаш жели рећи: Фрањо је Хрват и далеко му лепа кућа. Да не збуњујемо прост народ са исправним изговором. Но, и овако јефтине карте су борбашима корисне, табла је табла.

zdj-pecat

Чланак Пономарјове на сајту „Печата“

То је само један од ђавола који се скривају у детаљима, како се храбро износи у прочељу текста. Тамо Бабићка, сигурно погрешно преводећи Пономарјову, пише: Ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат, него у оном стратешком задатку ради чијег је извршења и постављен. Да је лупетање постало као добар дан у Србији, види се јасно: каже нови понтификат – понтификат не може да каже ништа јер том именицом се означава период владања једног папе, док нешто може рећи само понтифекс, тј. врховни првосвештеник. Бабићка, у складу са нашим добро обавештеним председником, који је био на „беатификацији“ новог папе (дакле, Франциско умрије пре него што га устоличише), оперише теолошком терминологијом. Једнако је смислено и име папе, које му даје Пономарјова, Фрања I, као да има Фрања II! Као када би постојао син без оца.

Но, да уђемо мало и у конкретније ствари. Пономарјова пише: „Није сувишно напоменути да је Бергољо, иако није био међу фаворитима конклаве 2013. године, на изборима 2005. године био други послије Јозефа Рацингера… Још једна формална потврда тога да је питање новог папе риЈешено унапријед јесте и то да је рад конклаве био рекордно кратак – свега два дана“. Напомињем да овај текст преносим без измена, са свим грешкама. Геополитичар, оно што је битно за нашу тему, не може као марва да држи неке за фаворите, најпапабалије, а да онда исплива непознати Бергољо. Сам тај факат може да значи само две ствари: 1) да је поменути геополитичар-аналитичар нестручан, тј. неспособан, или 2) да је ватикански колегијум неизбушив (Ватиликс то демантује), односно да када се узме у обзир пробушивост, јер имамо посла са јако великим бројем људи, то значи да се долази до неког консензуса који је надахнут, како би верујући желео, одозго, или по неверујућем, подстакнут је механизмом за самоодржањем (икиосис). Како год да стоје ствари, оне по нашег аналитичара нису добре, јер се он post festum прави паметан. Језуити су припремили ствар. Где си ти био? Сада покушаваш да ми протумачиш тај „језуитски план“? Да би ме убедио, аналитичар вели: „Рад конклаве је био рекордно кратак.“ – Лажуцкање: Рацингер је изабран за краће време. Краћи су били и избори за Лава XIII (1878), и Пија XII (1939). Уопште, у 19. и 20. веку избори су углавном трајали од два до пет дана. Дакле, теза „риЈешено унапријед“, не стоји, јер и повлачење Бенедикта XVI то потврђује: то је догађај који излази из система. Није предвидив. Штавише, гест је био револуционаран, мада је било неколико повлачења пре њега, али се не памти добровољно повлачење. Изабрати некога ко ће се повући и тако себи (Цркви) закомпликовати живот, свакако не би спадало у опис „промишљене“ организације каква је (Р)КЦ. Ствари се дешавају, јер је то живот, а не само планирају. Наравно, стварност обухвата и једно и друго.

trajanje-konklave

Трајање конклава (кликните за већу слику)

Пономарјова жели да се заустави само на неким чињеницама у вези са новим папом, чињеницама које примораварају да се изведе закључак о будућим трансформацијама, а прва чињеница је порекло. Тако наводи да се родио 1936. у Буенос Ајресу. После богословије, 1958. ступа у језуите и као искушеник изучавао хуманитарне науке у Чилеу. Похађа колеџ Св. Јосифа у Буенос Ајресу где дипломира философију. Од 1973. до 1979. био је провинцијал аргентинске провинције језуитског реда. За епископа је именован 20. маја 1992, а шест година касније за надбискупа Буенос Ајреса. Кардинал постаје 2001. итд.

На страну што Пономарјова инсинуира дружење Франциска са немачком емиграцијом (одмах у глави треба имати пребегле нацисте), него и, не позивајући се на званичне статистике, на „свештенике који су добро упознати са ситуацијом, Ватикан данас није ауторитет за католике у Латинској Америци, а међу латиноамеричком омладином Римокатоличка црква данас не ужива никакво повјерење. Тешко да је нови папа способан ‘оздравити’ католичанство“. Вероватно мисли ауторка на лош рејтинг КЦ у Латинској Америци, који је испод ауторитета које православље има у источним земљама: Руска црква препуна КГБ кадрова, СПЦ потресана секс-финансијским аферама, Бугарска која вероватно има неке свештенике који нису под контролом тајне полиције, Румунска са којом Српска хоће да се расколи, Грчка која пати од хомосексуалних афера и других скандала, али и сама Света Гора са Есфигменом и отуђењем имовине (игуман Ватопеда Јефрем), итд. У Србији је испало, нпр. у анкети од пре неку годину, где су се грађани изјашњавали да ли су верујући око 120% верујућих[2], више него у Ирану или Саудијској Арабији. Међутим, ако се узме шта би био православац (онај ко верује у основне догмате), ја као парохијски свештеник могу рећи да можда чак 1% парохијана верује у васкрсење из мртвих. Можда би се у целој Србији, по мојој скромној и оптимистичкој процени, могло доћи до 4-5% верујућих.[3] Ко је видео папину посету Бразилу, стиче утисак да тамо ствари и нису толико лоше, а поготово не међу омладином. Наравно, нема места неком оптимизму јер је хришћанство у глобалној кризи, а она није само католичка. То желим рећи.

Настављајући читање овог „објективног и суптилног“ текста долазимо до вести- бомбе! – „Фрањо I говори само два језика, а то су италијански и њемачки (?). Родивши се и проживјевши 76 година у Аргентини, папа, кога представљају ‘народним’, не говори шпански! По свој прилици у породици је говорио италијански, а похађао је њемачку школу“.

NUOVO-PAPA-FRANCESCO-21

Папа Франциско (кликните за већу слику)

Ово је безочна лаж (није лажуцкање), а може је попити само неко ко је научио да чита, а не и да размишља. Проблематично је доказати супротно. Као када бисте имали бели папир и противнику рекли, докажи да је ово бели папир. Или: Никола Тесла није знао српски; родио се у Хабзбуршкој монархији и радио је у Америци. Какав би ово био аргумент? Рекли бисмо, и не бисмо погрешили: кретенски. Бергољо је школе завршио у Аргентини и Чилеу где су званични језици шпански. Није могао да заврши те школе на неком другом језику (био је у Шпанији на специјализацији од 1970. до скоро 1973.). Његов матерњи језик је шпански, а италијански не говори течно. Од скоро га је побољшао, али га увек изговара као Шпанац; чувена је његова „шпанизујућа“ реченица: Non fatevi ruvare la speranza (Не допустите да вам украду наду), док би у чистом италијанском било: Non fatevi rubare. Папа има проблема са енглеским због изговора, зна немачки, али не „перфектно“ – тако да увек уза себе има кардинала Курта Коха (Kurth Koch) када има немачку делегацију, штавише, има проблема са њим као и са француским. Једноставно, не спада у папе талентоване за језик, али матерњи (тј. „отаџбински“) познаје. Чак су неки остали зачуђени када је папа током мисе 14. марта у Сикстини ћутао и није певао псалме са другима, али је новинарима прискочио у помоћ о. Ф. Ломбарди, шалећи се: један језуита nec rubricat nec cantat, што ће значити да језуита није стручњак за типик и певање.[4]

Чему ова очигледна лаж? Разлог се да наслутити из саме реченице: папа, кога представљају ‘народним’, не говори шпански. Покушава се напасти оно што је јака медијска слика новог папе: да је народни човек и да је непосредан, срдачан, једноставан, једном речју Јеванђелски.

Пономарјова вели: други папу таквим приказују. У преводу: он није такав, тј. народски и прост, и такође, иза њега стоји један демонски план – теорија завере. Народски папа; како га направити ненародским? – па, не зна народни језик, живи као испод стакленог звона у страној држави.[5] Пономарјова не помиње да кардинал Бергољо није имао свог возача (а у СПЦ, тек да поменем, нема ниједног владике без личног возача), а сам је и кувао. По теорији завере, то би било: деценијама су га спремали за ту функцију. Јасно је да је таква теза ван памети.

Ово је главна стратешка линија тајних комунистичких служби које делују у источним државама у борби против новог папе. Не веровати му шта прича. Такође ни шта ради. Не дајте се преварити![6] Све су организовали његови стручњаци за PR. Но, опет остаје да нема ниједног новог детаља у јавним односима који разликују папу Бергоља од кардинала Бергоља. Кардинал Бергољо је и пре прао ноге женама и затвореницима, дружио се са сиромашнима, штитио православне. Приписати то маркетиншкој тактици Грега Бјурка било би неодрживо[7], јер он није имао никакве везе са кардиналовом претходном „тактиком“. Једноставно се следи пут који је овоме природан.

ns-papa

Чланак Пономарјове на сајту „Новог стандарда“

Потпуно је природно да један комуниста (ДеБејац) не може веровати у папину искреност. Овде имају проблем са човеком који на аутентичан начин сведочи јеванђелски програм, а исти проблем имају и сами чланови римске курије, као и лично обезбеђење папе. Земљотрес изазван Бенедиктовим потезом продужио се преко Франциска. Тло се још није слегло, и зато комунисти и црквени каријеристи немају мирног сна. У случају „комуниста“, на њима се остварује она Његошева: Ко умије лагати, не умије вјеровати.

Пономарјова није изашла из леденог доба, тако да одмах повезује бабе и жабе (Бергољо са нацистичким избеглицама, избор Бенедикта XVI, као првог папе немачког поријекла за последњих 1000 година). Она у својој реконструкцији теорије завере истиче, дакле, улогу Немачке, али и језуита, па поред тога што они имају важну улогу у формирању спознаје елитних група, које су способне да ведре и облаче, „имају за циљ спас папске власти, а истичи се по томе што су трима обичним монашким заветима додали завет безусловне послушности и верног служења папи. Ред одликује и сурова полувојна дисциплина, изоштрени систем управљања и безусловно потчињавање претпостављенима. Није случајно да генералног старешину зову Генералом или Црним папом“. Над овим, онај ко иоле познаје монаштво, може само да се смеје: православни монаси полажу завет безусловне послушности, дисциплина је ригорозна, морају да се повинују епископу. Ко би одступио, одлази у мирјане или секташе. По овој логици, све православне монахе треба прогласити за заверенике јер желе да се Христова реч прошири по целом свету. Ми у календару имамо многе Христове војнике, игумане, црнорисце. Ко носи црну мантију не значи да је сатаниста.

Неуморна Пономарјова тврди како су језуити увек контролисали Свету столицу (питам се како је КЦ опстајала у претходних 15 векова док није било језуита, а како то да после 5 векова тек сада имамо папу језуиту?), и „непримјетно преуређују католичко учење у складу са захтјевима времена и реализацијом крајњег циља форимирања јединствене свјетске религије“. Бергољо баш „непримјетно“ делује. То некако Јелени и да поверујемо, мислећи како немамо јасних увида и како се то нама само причињава да је његово деловање шокантно, али не знамо одакле је успела да разоткрије, очигледно лоше чувани, план језуита за стварањем јединствене светске религије. Ја то, признајем, нисам прочитао ни код једног језуитског аутора. Опет, није ми ни за замерити, јер нисам 007. Немам дарова, као ови „аналитичари“, да по избору папе кажем како је то било за очекивати, а мислио сам да су фаворити други, као што не желим ни да му подмећем да не зна свој језик.

Такође сам необавештен да језуити немају хришћанског морала. Неко их је некада од те обавезе ослободио да би могли да „лако продиру у масонске и друге окултне структуре, а такође и у политичке и државне структуре“. Што би рекао један мој познаник јеховиста, Папа приноси у тајности жртве ђаволу. Понављам, оваква перспектива је плод механизма: препознајем у другоме оно што ја јесам.

Када Пономарјова помиње посвећеност језуита науци, она, та посвећеност, ни тада нема позитивних конотација. Према Јелени, све је то смишљено у циљу постављања језуитских „људи на кључним дужностима у државним структурама Европе и САД. Тако су језуитске приватне факултете завршиле такве значајне фигуре свјетске политике као бивши директор ЦИА Вилијам Кејси (Фордхемски универзитет) Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) Леон Едвард Панета (Универзитет Свете Кларе). Фордхемски универзитет завршио је и нови директор ЦИА Џон Овен Бренан“. Наша ауторка би тако желела да нам сугерише како су ови универзитети школе за шпијуне, али треба отићи само на њихове сајтове па видети програме. Ниједан нема предмет „Како постати 007“. Природно је да безбедносне службе бирају људе са квалитетних факултета; лично познајем неке службенике ДБ који су завршили Богословски факултет СПЦ у Београду, али то не значи да је овај школа за шпијуне. Пономарјова види само овај аспект и ништа не помиње колики је допринос језуита и уопште католика унапређењу светске науке. Прича неку своју парцијалну и стога лажну причу онима који би је слушали.

papa-zdj

Избор папе Франциска

Оснивач реда, Игњатије Лојола, тражио је – како рекох, сасвим православљу чудну ствар – послушност старешини као Христу, а „Познато је да је та језуитска методика потпуног потчињавања личности изазвала највеће интересовање код руководилаца нацистичке Њемачке. Управо по принципима језуитског реда градио је организацију СС Хајнрих Милер, о коме Хитлер није случајно говорио: „Ја видим у њему нашег Игнација Лојолу“. Реторичке КГБ фигуре одају Јелену: није случајно, како би ви неупућени помислили, али срећом имате мене да вам скренем пажњу на то што вам промиче. Сада бих и ја, да се нашалим, могао „хеленистички“ да кажем: није случајно, како сведочи Билд, Хајнрих Милер сахрањен на јеврејском гробљу![8] Верзије завере би могле бити: Католици украли леш и да би се наругали мрским Јеврејима, тајно га сахранили на њиховом гробљу. Или: Јервеји су га из захвалности тамо сахранили јер им је помогао због холокауста, у чије планирање су и сами били укључени. Има још много ванпаметнијих објашњења, али свакоме остављам на машту да допише једно.

Врла докторка и овде мало лажуцка – то за Милера Хитлер никад није рекао. Мало се збунила, такве је природе, како смо могли већ да видимо. Хитлер је рекао (ако је веровати): „I can see Himmler as our Ignatius of Loyola“.[9] Хајнрих Милер је исто што и Химлер, Манитоба исто што и Мани то, ба. Елена је лепа госпа, како се да видети са фотографија на Интернету, и то јој је изгледа главна врлина. Имена и факти су ипак небитне ствари. Ми, читаоци Печата и борбаши све то гледамо неситничаво, људи смо православци (тешка реч, јер у ствари никакве везе са православљем немају), широка духа, а не као оне западњачке цепидлаке.

Тотална необавештеност Пономарјове види се и из тога што она мисли да се сада не зна ко је Шеф: нови папа или Црни, а како је Бергољо „остао члан реда, и по закону реда, мора се, као и прије, потчињавати свом Генералу. Настала је двосмислена ситуација. Очигледно је да је самосталност новог папе веома релативна. У исто вријеме, у његовом лику десило се спајање власти реда и власти цркве. Нехотице се поставља питање: ко ће управљати – ‘Црни папа’ или римски папа?“. Да је ово патка за необавештене, јасно је из католичког права, зато што епископ остаје члан реда, али му се суспендују завети. То у православљу још није решено тако да имамо перверзну ситуацију да „монаси“ буду епископи, што је у сукобу са канонима и здравом логиком.[10]

jelena-ponomarjova-490

Др Јелена Георгијевна Пономарјова

Пошто папа позива на Јеванђеље, братство и сиромаштво у цркви, Пономарјова упозорава на језуитство Францисково, а „основно дјеловање језуита је увијек био превртљив морал, морал који привикава вјернике да крше закон а да не посумњају у то, јер је кршење дато под видом поштовања моралног закона у суштини. Зато је главно – ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат, него у оном стратешком задатку ради чијег је извршења и постављен. А тај задатак је – осигурати учвршћење власти транснационалне класе власника. Стога је управо потребна илузија успостављања праведне цркве, илузија спаситеља сиромашних. Зато папину упуту за стварање „сиромашне цркве“ треба разматрати као методику манипулације свијешћу сиромашних, док ће богати присвајати национална богатства католичких земаља – у првом реду Латинске Америке“. Сав мој коментар се може ставити у једну реченицу: Другарице Пономарјова, леп аутопортрет представисте! Ово је достојно комуниста које познајемо.

Да не идем даље у детаље, тј. раскринкавање подметачина, хтео бих да замолим другарицу Пономарјову и њену службу, да нас не бране толико. Имамо ми и у Србији доста њених другара, распоређених на стратешким позицијама, који и финансирају отечествене сајтове и медије – јер, размислите, како би опстајали толико година ови опскурни сајтови. Није случајно, да поновим, да је другарица Пономарјова професор на Ломоносову – где је била проф по позиву и другарица Мира Марковић, прва виолина српске комунистичке науке, а коју наши доброжелатељи, другови Руси, неће да испоруче упркос неполитичкој потерници српских власти. Е, другови моји, нисте ви браћа…


[1] Борбаши су пренели текст објављен у отечественом Печату бр. 301/2014, који води велики православац и још већи Србин Милорад Вучелић. Ако су га пренели а не слажу се са њима, имају моје срдачно извињење. Додатно, на Интернету је једино целовита верзија на Борби за веру, како ја нисам претплаћен ни на електронско ни на штампано издање Печата – могу само говорити о верзији коју су објавили Борбаши. Уосталом, и на осталим местима где је пренет текст (нпр. Нови стандард) као извор наводе се и Печат и Борба за веру.

[2] Иронишем, није штампарска грешка.

[3] Нпр. Смедерево са околином има око 80. 000 становника, а сам град са Јасенком четири цркве. Укупно у тим црквама недељом буде до 500 верника, ако бисмо били оптимистични, а да ставимо и 1000 као просек због великих празника, мада је све то нереална слика о просечном недељном похађању цркве у том граду, тако да испада да је посета свега 1, 25% од становништва. Једнако је драматична ситуација у Мајци Русији, јер како пише Нина Ахматова (http://www.asianews.it/notizie-it/Solo-l%E2%80%991-degli-ortodossi-in-Russia-partecipa-attivamente-alla-vita-parrocchiale-23673.html), истраживање открива да од 15 % верника „практиканата“ само 1% су заиста активни. Зато је изградња живе заједнице велики изазов за руску Патријаршију.

[4] Franca Giansoldati, Papa Francesco fa fatica a parlare in inglese, con Ban Ki Moon usa l’interprete,  (http://www.ilmessaggero.it/primopiano/vaticano/papa_francesco_fa_fatica_a_parlare_in_inglese_con_ban_ki_moon_usa_interprete/notizie/264112.shtml).

[5] То је могуће. Ми, Срби, смо имали владику Константина у Немачкој и, како кажу добро обавештени извори, он је успео да се после дуги низ година не контаминира са немачким језиком.

[6] Тако Пономарјова: Ђаво се скрива у детаљима – не у ономе што говори нови понтификат.

[7] То налазимо на сајту Православље Живот Вечни: ПР ГЕНИЈЕ КОЈИ ЈЕ ПАПУ УЧИНИО ПОПУЛАРНИМ – Фрањин маркетиншки генијалац, бивши амерички новинар и припадник организације Опус Деи, http://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/11/27/greg-bjurk/.

[8] http://daily.mk/gestapovecot-miler-bil-pogreban-na-evrejski-grobishta?forward=2518144.

[9] “Libres propos” (Flammarion, Paris 1952, p.164) Edmond Paris – The Secret History of the Jesuits.

[10] Тако на Цариградском сабору у храму Св. Софије, 879. год. канон 2: Првосвештеник који узима монашки чин, не може задржати своје владичанско место. Јер, монах је онај ко слуша и бива поучаван, а епископ је онај ко води друге и поучава их.

Advertisements


Категорије:Разномислије

7 replies

  1. Заиста одличан и поткрепљен чланак, прави оглед о писању, још да аутор толико не нахвали језуите могло би се рећи и да је фантастичан!
    Само једна примедба: exitus acta probat = успех дела хвали (а не „циљ оправдава средство“). Хм. Аутор мисли да сви Срби знају латински или намерно није ово преводио?!
    Иначе поздрављам што је, за ову прилику и за, како сам каже лепу, др Ј. Г. Пономарјеву, аутор др Зоран Ђуровић променио и своју фотографију 🙂

    Свиђа ми се

  2. Врло велики део текста г. Ђуровића је садржајно потпуно оправдан. Међутим – овако, или онако – изгледа да се у овом случају (намерно, или не) ради о погрешној адреси , уствари отприлике о оном: “Мајка ћерку кара – снаји приговара“. Г-дин Ђуровић напада неуке/глупе/злонамерне српске сајтове (Печат и Борба за веру) – а аутор оригиналног руског текста је другарица проф. др. Е.Г.Пономарјова, чак из далеке Москве. Зашто не полемише са њом – њен текст се може без проблема наћи на сајту руског – московског, МГИМО универзитета:
    http://www.mgimo.ru/news/experts/document245748.phtml
    Дакле – саветујем му да бар један примерак своје критике ипак упути и на праву адресу. Истина, веома сумњам да ће му одговорити. Освештано и традиционално је правило: Москва слезам не верит!
    А – сасвим је у реду “пријатељски“ скренути пажњу недовољно информисаним српским сајтовима који некритички преносе глупаве руске текстове (само зато што су из Москве) , да то није ни мало паметно. Међутим, и он, и ја, одлично знамо да то таквим сајтовима ништа не значи – јер у случају њих и њихове још неукије и затуцане публике, њима се ради о oratio pro domo – боље речено: [oratio] de domo sua, а за остало, баш их….

    Свиђа ми се

  3. Иоан, лајковао сам твој коментар. Такође, треба разумети да у свим овим препискама није лако доћи до извора. Ја мислим да ће неко из КГБ послати писамце на моју адресу. Руси нису тако глупи као нашијенци.

    Свиђа ми се

  4. @ Иоанн Дубињин

    Хвала за изворник:

    Скочио сам на http://www.mgimo.ru/news/experts/document245748.phtml

    И кад тамо: прво наслов није исти:колико разумем руски, наслов је „Папа као фактор светске политике“, а код Печата/Борбе је „Црни или римски папа“, наслов крајње упечатљив, па реко’ да видим да ли је и оправдан.

    Печатовци наслов дају из следеће реченице да језуити

    „генералног старјешину зову Генералом или „Црним папом“.

    А у оригиналу, који драстично мења смисао и објашњава:

    настоятеля ордена называют «Генерал» или «Черный папа» (по цвету сутаны)

    Дакле, није преведена заграда који каже да је назив „ЦРНИ папа“ због боје мантије!!!

    Свиђа ми се

  5. Ма, моја маленкост не тврди да је реченица Овидијева. Само велим да у неком преносном смислу може да стоји Овидијева, циљ оправдава средство, јер тамо се каже да резултат, оно што је урађено, бива оправдано оним што је рађено. Резултат дела потврђују. То би био неки буквални превод.

    Свиђа ми се

  6. србском математичару
    Ја иако нисам видео оригинал, рекао сам да је Црни папа због боје мантије. Печатовске и борбашке инсинуације су депласиране.

    Свиђа ми се

  7. Франциско се користило дуго код нас (виђети чланке у Ср.књ. гласнику о годишњици Асишког), али је касније побједило Фрањо. Добро је да др Ђуровић упозорава на ово. Борба за веру је врло неозбиљан сајт, а Печат је уз преношење научно-фантастичне приче Пономарјеве, дао и текст наших „православних конзервативаца“ који пате за Бенедиктом 16. иако је то римски епископ који је избрисао из титуле „патријарх Запада“, једину која би му са историјске тачке гледишта припадала, а као такав („непатријарх Запада“) извршио географску ампутацију Хрватске са Балкана. Печат је касније донио врло поучан текст професора Танасковића о обрачуну папе Франциска са „идеолошким хришћанством“, у које, бојим се, Руси и ми, пропадамо.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s