Овде преносимо њихове поменуте текстове, у нади да ће они бити потврда бесмртних редова Д. Киша да „лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу“, уз подсећање да грађанска храброст нема и не може имати страначку/идеолошку обојеност.
А. Л.
***
Ђорђе Вукадиновић: Између драме и фарсе
Не може се од другог очекивати више него што си сам спреман да учиниш
Формално гледано, разлога за изборе и узбуну нема. Влада је сложна, стабилна и напредујемо на свим пољима. Косово се решава, преговори са ЕУ коначно почињу, производња расте, незапосленост пада, инвестиције пљуште са свих страна. Криминалци се хапсе, злочини се расветљавају, а шеици, Руси, Кинези и Немци просто се утркују ко ће више и повољније уложити у захукталу српску привреду.
Шалим се? Иронишем? Наравно. Али такође и верно преносим – трагикомичну и апсурдну – слику коју стварају официјелни српски медији у освит (коначног) почетка преговора са ЕУ (током којих нас, нема сумње, чекају само нови притисци, уцене и понижења), и у тренутку док Александар Вучић треба да разреши дилему већу од свих у новијој српској историји – хоће ли ванредних републичких избора бити или неће. А најгоре је што у тој лажној драми са елементима фарсе (са)учествује практично читава медијска и политичка сцена.
Да ли можда неко заиста мисли како су насловне стране с нападима на председника и премијера знак новинарске независности и узнапредовале медијске слободе, а не тек показна вежба шта их све чека ако се усуде да покушају да заиста буду власт и да се понашају у складу са својим номиналним функцијама.
То да се на ситне фронцле сецка и развлачи опозиција, на то смо, нажалост, навикли свих ових година, и то, поштено говорећи, заиста није изум актуелне власти (мада су они, без сумње, ту праксу видно унапредили и дигли на још „виши“, односно бруталнији и примитивнији ниво). Елем, ако се узме да је то што се по медијима ради опозицији нормално (мада није), периодично медијско черечење Николића и Дачића може да значи само две ствари – или су медији у Србији досегли степен максималне слободе и храбрости (а неће бити да јесу), или су просто нахушкани од стране некога ко у држави има моћ већу од председника и премијера.
Једна моја добра познаница, увек спремна да, као вучица младунце, брани српске медије чак и када они ту одбрану не траже и не заслужују, на овом месту обично има умесну поенту, коју ваља узети у обзир: „Медији су само огледало стања у друштву и не може се од њих очекивати да имају више слободе и више плурализма него што постоји у друштву.“ И у томе има доста истине, мада не мислим и да је то довољно објашњење, а још мање оправдање за ову и овакву медијску сцену. Али то јесте контекст који треба имати на уму.
Не може се од другог очекивати више него што си сам спреман да учиниш. Погледајмо политичку сцену, погледајмо парламент, погледајмо опозицију – па и ту нико, сем неколико представника ДС-а и Марка Јакшића, не сме Александра Вучића ни именом да помене. И сви се, како они из власти, тако и из, назови, опозиције, тискају пред његовим кабинетом у нади да ће – или бити узети у обзир за будућег коалиционог партнера или макар бити поштеђени истраге, афере и медијског линча.
Погледајмо интелектуалце, погледајмо универзитете и „националне“ институције. Зашто очекивати од сиромашног новинара или задуженог и уцењеног власника да буде храбрији од материјално и статусно углавном врло добро обезбеђеног академика или редовног професора? А они ћуте. Или се, евентуално, ту и тамо појаве да уопштено критикују „ситуацију“. Нико неће да се превише замери и ризикује. (Али ће се, зато, управо они који су до јуче највише и најпонизније служили с највећим и скоро лешинарским жаром обрушити на бившег моћника, када он буде поклекао.)
На крају крајева, треба се сетити да су, не рачунајући оне од почетка ангажоване у опозицији, припадници интелектуалне и културне елите и против Милошевића устали тек онда када је он почео да слаби – у другој половини деведесетих – а масовно тек онда када се у акцију рушења активније укључио Запад.
Делом разочарани, делом намирени, они се данас тога нерадо сећају. Али зато данашњи властодршци то добро знају и памте. И извукли су поуку – па чак и „преучили“. Ако ништа друго, а оно због тога што су то лицемерје елите осетили на сопственој кожи – с обзиром на то да су тада они (и Вучић, и Николић и Дачић) били на супротној, антизападној, Шешељевој и Милошевићевој страни. И знају како су прошли. Као што знају да им ни сви могући аргументи, памет и добијени гласови, нису били довољни да се докопају власти, или макар повољнијег медијског третмана. Те су, на крају, и они „обрнули ћурак“ и са све руском химном у мобилном телефону и патриотским кредитом стеченим у претходном периоду – (с)кренули на запад.
Или неко можда заиста мисли да је чиста случајност то што их је, сву тројицу, карта коначно потерала баш онда када су променили страну и геополитички правац?
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
Vesna Pešić: Fast lane radi punom parom
Tajkuni naši, i strani bajkoviti
Sadašnja vlast je inovirala stvar sa tajkunima. Ona ima dve vrste tajkuna: domaće i strane, ali su im uloge potpuno različite. Ranije se nisu mnogo razlikovale – al’ to je bilo nekad. Sa našim tajkunima se radi tajno, jer tu treba da calne. Sa stranima se radi javno, baš upadljivo javno. Njihov dolazak se najavljuje danima, udara se na velika zvona, sve TV stanice od jutra do mraka pokazuju kako će nam biti lepo kad Al Abbar uloži 3,1 milijardu. Strani tajkuni su gotovo bajkoviti, kao da su ih dizajnirali braća Grim. Što su bajkovitiji to je bolje: bajke se pretaču u viziju budućnosti, a lideri postaju dokazani vizionari i modernizatori. A šta smo mi u toj bajci? Nama je dodeljena uloga negativca, hteli ne hteli: kažu da smo je zaslužili. Mi smo glavna prepreka, kočničari budućnosti i modernizacije, dosadna srpska zakerala, nezahvalnici kojima ništa nije dovoljno dobro, pa ni Beograd na vodi! I tu, gde je sve najlepše, videli smo i prospekt, taj nesnosan narod ima neka potpitanja.
Po prirodi bajke, tu se ne postavljaju prozaična pitanja. Gde se u bajci priča o tome da li će se posao sa Al Abbarom odvijati zakonito. Gde se u bajci pita ko će da plati ovo i ono, na primer raščišćavanje od Brankovog mosta do Sajmišta. A ta se bruka s nama dogodila. Umesto da znamo da će princ poljubiti uspavanu lepoticu, da će svadba biti u Beogradu na vodi, gde će se srećni mladenci i svatovi zabavljati u luksuznim hotelima, kupovati u ogromnim šoping molovima, ići u operu i širiti se u stanovima po najnovijim tehnologijama – ovaj beslovesni narod je smislio ona neukusna pitanja. Vest da i Kinezi zatvaraju radnje, do glavnog vođe izgleda još nije stigla. Znajući za to, jedan građanin se osmelio da upita Vučića gde je tender za projekat Beograd na vodi. Ispalo je da se vođa jako naljutio, pa nije po njušci dobio samo taj koji pita, nego i svi Srbi!
To je ovako izgledalo na konferenciji za novinare (Danas, 21.01.2014):
„Vučić je na pitanje zašto nije raspisan konkurs za Beograd na vodi rekao da nema ništa protiv, ali da bi voleo da predstavnik udruženja arhitekata koji je tražio da se raspiše konkurs “pronađe tri milijarde i sto miliona dolara pa da raspiše neki konkurs”. I dodao: “Ja znam da nama Srbima nikada ništa nije dobro. Šta god da uradimo, uvek će se pronaći neko ko će u nečemu falinku da pronađe, pa makar to bilo najvelelepniji, najlepši mogući projekat za našu zemlju”, rekao je Vučić. Vicepremijer je rekao da će se poštovati zakon, ali je zatražio da se “nečiji novac poštuje… Ako mislite da idemo u Evropu, ali da se sprdamo s tuđim novcem, da ga nipodaštavamo, da je naša pamet mnogo preča i važnija i to što smo mi mnogo lepi, nego nečije tri milijarde dolara, a ja vas pitam gde vi mislite da mi živimo, gde hoćete da mi živimo!?“
“Imate u Empajer stejt bildingu ili Rokfeler centru fast lejn, brzu traku za 20 dolara, da brže prođete. Svuda u svetu… Šta hoćete ljudi, da onaj ko da tri milijarde, da to ne poštujemo!? Pa kakav to svet hoćemo da pravimo? Hoćemo li u socijalističko samoupravljanje da se vratimo? Ja neću!”, rekao je Vučić. Vicepremijer je rekao da će preuzeti odgovornost: “Pokažite ljudima danas kako izgleda Bara Venecija i pokažite 2017. kako će to da izgleda. I onda ću da vas pitam: ‘A zašto ste pravili na svakom mestu prepreke i pokušavali nešto da zaustavite?’ Uopšte se neću obazirati na to i uopšte se državni organi neće obazirati na sve moguće prepreke; poštovaćemo zakon, ali ćemo posao da završimo”, rekao je Vučić.
Ja sam razumela da kad daš pare, i to još tri milijarde, dobijaš fast lane, brzu traku da prođeš preko reda, bez tendera i procedure. Pa što nas je taj isti Vučić onoliko gnjavio sa one 24 privatizacije? One su sve imale fast lane, a sada vidimo da to nimalo ne smeta. Nego da poštujemo kad neko daje pare. Šta će svi oni u zatvorima zbog fast lane, kad je to poželjno i za poštovanje? Opet, koliko sam razumela, postavilo se i pitanje ko su ti koji sada smetaju Vučiću da ostvari svoje vizije, kad mu treba fast lane? Odgovor je zaista zaprepašćujući. Smetaju Srbi, mnogo su dosadni! E pa lepo, da je pročitao još i saopštenje Transparentnosti Srbija, u kome se traži da se precizira pravna priroda tog posla, sve pod tačkama od jedan do četiri, Srbi bi bili izbačeni preko Prokletija. Promena je zaista impresivna.
U ovoj bajci o „nečem najlepšem“, ima dva obrta, koji sve prethodno poništavaju. Ispalo je da su Srbi sve pokvarili, ali je ispalo i to kao da su pare stvarno stigle. A pare nisu stigle, niti će stići. Krivac je nađen, iako para nema. Drugi je obrt tajanstven, jer je nehotice odao realnu sliku kako vicepremijer vidi Srbiju. To da se podignu velelepna zgrada, sva u staklu, blistava i poslednji krik arhitekture, veliki molovi, luksuzni hoteli, a na drugoj strani udžerice, favele i endemska sirotinja. Taj kontrast je slika trećeg sveta. Ko to nije video, možda ne zna. Ja sam videla, zato sam se i potresla, kada je umesto bajke i ljutnje što kvarimo bajku, a i para nema, Vučić nenamerno, čisto nesvesno, naslikao treći svet u kome je jedino što radi fast lane.