Циљ екуменистичког покрета, изражен у формирању „Светског савета цркава“ с накнадним задатком организовања „Екуменистичке цркве“, у нама савременом виду не одговара идеалу хришћанства и задацима Цркве Христове

Москва, 17. јули 1948. г.

Постигли смо потпуно и сагласно разумевање да је у садашњем временском периоду Православна Црква изложена утицају инославја, у најмању руку, са две стране.

С једне стране, вођство Римокатоличке цркве у лицу папства, изгубивши осећање спаситељске вере у ненадвладивост Цркве Христове вратима адовим и, у бригама за очување свог земаљског ауторитета, пошавши путем коришћења политичких веза са моћницима овога света, покушава да саблазни Православну Цркву на савез с њим. Овај последњи циљ папство тежи да оствари посредством стварања разних видова организација, које су по усмерењу унијатске.

С друге стране, протестантизам, у свој својој разноликости и раздробљености на секте и струје, изгубивши веру у вечност и непроменљивост хришћанских идеала, у свом гордељивом презиру према апостолским и древноотачким установама, тежи да ступи на пут супротстављања римском папизму. Протестантизам тражи савезника у тој борби у лицу Православне Цркве, да би задобио значај утицајне међународне силе.

И овде Православљу предстоји још већа саблазан – одвајања од искања Царства Божијег и ступања на политичко поприште које је туђе његовим циљевима. Такав је данас практичан задатак екуменистичког покрета.

Заједно са Православљем том истом утицају изложене су Јерменско-Грегоријанска, Сиро-Јаковитска, Етиопијска, Коптска и Сиро-Халдејска неримокатоличка Црква, као и старокатоличка црква, толико блиске Православљу.

Имајући у виду

а) да циљ екуменистичког покрета, изражен у формирању «Светског савета цркава» с накнадним задатком организовања «Екуменистичке цркве», у нама савременом виду не одговара идеалу хришћанства и задацима Цркве Христове, онако како их разуме Православна Црква;

б) да усмереност напора ка социјалном и политичком животу и стварању «Екуменистичке цркве», као међународно утицајне силе, представља пад пред искушењем, које је Христос одбацио у пустињи, и ступање Цркве на пут лова људских душа у мрежу Христову нехришћанским средствима;

в) да је екуменистички покрет, на савременом плану рада «Светског савета цркава», не у корист Цркве Христове и прерано одбацио увереност у могућност присаједињења Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви; да је преовлађујући протестантски састав Единбуршке конференције 1937. године, претрпевши неуспех или га превидевши, убрзао окончање покушаја благодатног присаједињења Цркви; да је у циљу самоочувања, протестантизам пошао путем мањег отпора, путем апстрактне уније на социјално-економској и чак политичкој основи, као и да даљи план свог деловања овај покрет заснива на теорији стварања новог спољашњег апарата «Екуменистичке цркве» као институције у Држави, која поседује световни утицај и на овај или онај начин је повезана с њом;

Митрополит Румунске православне цркве изабран за замјеника модератора ЦК Свјетског савјета цркава

г) да се током протекле деценије (од 1937 до 1948. г.) идеја присаједињења Цркава на догматској и вероучитељској основи више документовано не разматра – већ јој је дат другостепени педагошки значај за будуће покољење. На тај начин савремени екуменистички покрет не омогућава дело присаједињења Цркава благодатним путевима и средствима;

д) да свођење захтева о условима јединства само на признање Исуса Христа нашим Господом умањује хришћанско вероучење на ону веру, која је, по речима Апостола, доступна и бесима (Јак. 2, 19; Мт. 8, 29: Мк. 5, 7); – и констатујући такав савремени положај, наше Саветовање Предстојатеља и Представника Православних аутокефалних Цркава, молитвено призивајући садејство Светог Духа, донело је одлуку:

Да се обавести «Светски савет цркава» да су све Православне Помесне Цркве, учеснице овог Саветовања, као одговор на од свих нас примљен позив за учешће на Амстердамској скупштини у својству њених чланица, принуђене да откажу учешће у екуменистичком покрету у његовом савременом виду.

+ Смирени АЛЕКСИЈЕ, Божијом милошћу Патријарх Московски и целе Русије.

+ Смирени КАЛИСТРАТ, Католикос-Патријарх целе Грузије.

+ АЕМ Патријарх Српски ГАВРИЛО.

+ Смирени ЈУСТИНИЈАН, Божијом милошћу Патријарх Румуније.

+ Смирени СТЕФАН, Егзарх Бугарски.

У име АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ: Митрополит Емески АЛЕКСАНДАР, Митрополит Ливански ИЛИЈА.

У име АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ЦРКВЕ: Митрополит Емески АЛЕКСАНДАР, Митрополит Ливански ИЛИЈА.

У име ПОЉСКЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ: +Смирени ТИМОТЕЈ, Архиепископ Белостокски и Бељски.

У име АЛБАНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: + Епископ Корчински ПАЈСИЈЕ.

+ Егзарх Московске Патријаршије у Чехословачкој ЕЛЕВФЕРИЈЕ, Архиепископ Прашки и Чешки.

Превод са руског: Славјанка

Извор: nevskiy.orthodoxy.ru

Први пут објављено на Стању ствари 2. јануара 2014.

(http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/02/blog-post.html)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: СПЦ, Светски савез цркава, свејерес екуменизма