Резолуција поводом питања „екуменистички покрет и Православна Црква“

Москва, 17. јули 1948. г.

ekumene-200Постигли смо потпуно и сагласно разумевање да је у садашњем временском периоду Православна Црква изложена утицају инославја, у најмању руку, са две стране.

С једне стране, вођство Римокатоличке цркве у лицу папства, изгубивши осећање спаситељске вере у ненадвладивост Цркве Христове вратима адовим и, у бригама за очување свог земаљског ауторитета, пошавши путем коришћења политичких веза са моћницима овога света, покушава да саблазни Православну Цркву на савез с њим. Овај последњи циљ папство тежи да оствари посредством стварања разних видова организација, које су по усмерењу унијатске.

С друге стране, протестантизам, у свој својој разноликости и раздробљености на секте и струје, изгубивши веру у вечност и непроменљивост хришћанских идеала, у свом гордељивом презиру према апостолским и древноотачким установама, тежи да ступи на пут супротстављања римском папизму. Протестантизам тражи савезника у тој борби у лицу Православне Цркве, да би задобио значај утицајне међународне силе.

И овде Православљу предстоји још већа саблазан – одвајања од искања Царства Божијег и ступања на политичко поприште које је туђе његовим циљевима. Такав је данас практичан задатак екуменистичког покрета.

Заједно са Православљем том истом утицају изложене су Јерменско-Грегоријанска, Сиро-Јаковитска, Етиопијска, Коптска и Сиро-Халдејска неримокатоличка Црква, као и старокатоличка црква, толико блиске Православљу.

Имајући у виду

а) да циљ екуменистичког покрета, изражен у формирању «Светског савета цркава» с накнадним задатком организовања «Екуменистичке цркве», у нама савременом виду не одговара идеалу хришћанства и задацима Цркве Христове, онако како их разуме Православна Црква;

б) да усмереност напора ка социјалном и политичком животу и стварању «Екуменистичке цркве», као међународно утицајне силе, представља пад пред искушењем, које је Христос одбацио у пустињи, и ступање Цркве на пут лова људских душа у мрежу Христову нехришћанским средствима;

в) да је екуменистички покрет, на савременом плану рада «Светског савета цркава», не у корист Цркве Христове и прерано одбацио увереност у могућност присаједињења Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви; да је преовлађујући протестантски састав Единбуршке конференције 1937. године, претрпевши неуспех или га превидевши, убрзао окончање покушаја благодатног присаједињења Цркви; да је у циљу самоочувања, протестантизам пошао путем мањег отпора, путем апстрактне уније на социјално-економској и чак политичкој основи, као и да даљи план свог деловања овај покрет заснива на теорији стварања новог спољашњег апарата «Екуменистичке цркве» као институције у Држави, која поседује световни утицај и на овај или онај начин је повезана с њом;

г) да се током протекле деценије (од 1937 до 1948. г.) идеја присаједињења Цркава на догматској и вероучитељској основи више документовано не разматра – већ јој је дат другостепени педагошки значај за будуће покољење. На тај начин савремени екуменистички покрет не омогућава дело присаједињења Цркава благодатним путевима и средствима;

д) да свођење захтева о условима јединства само на признање Исуса Христа нашим Господом умањује хришћанско вероучење на ону веру, која је, по речима Апостола, доступна и бесима (Јак. 2, 19; Мт. 8, 29: Мк. 5, 7); – и констатујући такав савремени положај, наше Саветовање Предстојатеља и Представника Православних аутокефалних Цркава, молитвено призивајући садејство Светог Духа, донело је одлуку:

Да се обавести «Светски савет цркава» да су све Православне Помесне Цркве, учеснице овог Саветовања, као одговор на од свих нас примљен позив за учешће на Амстердамској скупштини у својству њених чланица, принуђене да откажу учешће у екуменистичком покрету у његовом савременом виду.

+ Смирени АЛЕКСИЈЕ, Божијом милошћу Патријарх Московски и целе Русије.

+ Смирени КАЛИСТРАТ, Католикос-Патријарх целе Грузије.

+ АЕМ Патријарх Српски ГАВРИЛО.

+ Смирени ЈУСТИНИЈАН, Божијом милошћу Патријарх Румуније.

+ Смирени СТЕФАН, Егзарх Бугарски.

У име АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ: Митрополит Емески АЛЕКСАНДАР, Митрополит Ливански ИЛИЈА.

У име АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ЦРКВЕ: Митрополит Емески АЛЕКСАНДАР, Митрополит Ливански ИЛИЈА.

У име ПОЉСКЕ АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ: +Смирени ТИМОТЕЈ, Архиепископ Белостокски и Бељски.

У име АЛБАНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: + Епископ Корчински ПАЈСИЈЕ.

+ Егзарх Московске Патријаршије у Чехословачкој ЕЛЕВФЕРИЈЕ, Архиепископ Прашки и Чешки.

Превод са руског: Славјанка

Извор: nevskiy.orthodoxy.ru

(http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/02/blog-post.html)



Categories: Поново прочитати/погледати

3 replies

  1. Документ је аутентичан. Но, позадина: 1948 Руска православна црква слави 500 година аутокефалности. Алексије I је сазвао сабор који је требало да успостави владавину Москве патријаршије широм православног света и да РПЦ прогласи за Трећи Рим. Бојкотовали су их Цариград и Атина. Управо је Алексије промовисао улазак Руске Православне Цркве у Екуменски савет цркава, покренуо односе са Евангелистичком црквом у Немачкој и од 1958 (када је изабран папе Јована XXIII) са католичком црквом. Од 1967 су односи са римском црквом попримили облик систематске теолошке конфронтације.
    Ерго, оно што стоји „Да се обавести Светски савет цркава да су све Православне помесне Цркве , учеснице овог Саветовања, као одговор на од свих нас примљен позив за учешће на Амстердамској скупштини у својству њених чланица, принуђене да откажу учешће у екуменистичком покрету у његовом савременом виду“. Ово привремено одбијање, тј. излазак, било је мотивисано јасном или прикривеном католичком унијатском политиком. У том периоду ствари су тако стајале, а и сами католици који се нису са тим слагали, пострадали су. С променом политике, мења се и руски одговор. Исти Алексије одбија 1948. и промовише екуменизам (1958) у зависности од ситуације. Сигурно није био глуп и необавештен како су католици „кобајаги“ променили своју политику. Не треба потцењивати Русе.

  2. Сигурно да Русе не треба потцењивати. Али – пошто су после обнове руске патријаршије бољшевици убили првог слободно изабраног патријарха Тихона, и на његово место поставили своју марионету Сергија, а после његове смрти следећу марионету у том марионетском театру – Московској Патријаршији, овог Алексија – у том периоду је цео врх те цркве био под тоталном бољшевичком контролом и није ни смео, а ни имао моралног ни интелектуалног капацитета да било шта самостално каже, ни одлучи. У том тренутку је једини аутентични представник ранијег синодалног руског православља била Руска Загранична Црква – а њен глас се у овом није ни питао, ни чуо.

  3. Ако ништа друго – овде макар нема дилемe да је Римокатоличка црква а не Католичка 🙂

Оставите коментар