Већина човечанства дочекује Нову годину у ноћи између 31. децембра и 1. јануара. Овај, један од најлепших празника, не почиње свуда истог дана. Разни народи границу обележавања протежу од децембра до маја, а и прославља се на различите начине.
Примера ради, све до средине 19. века у нашим крајевима обичај кићења јелке није био познат, каже др Драгана Радојичић, директорка Етнографског института Српске академије наука и уметности.
Он се интензивније прихвата почетком 20. века, са германским утицајима и то у Војводини, где је немачко становништво обичај кићења јелки као симбола Нове године преузело од Руса.
– Нова година симболише обнављање живота, а корени сежу у далеку прошлост. Нема чврстих доказа, али се претпоставља да се прелазак из старе у нову календарску годину обележава уназад четири хиљаде година. Најраније забележена прослава Нове године одиграла се у Месопотамији и то средином маја – прича др Радојичић.
У средњем веку Нова година се није славила у Европи, јер се сматрало да је њено обележавање антихришћанског карактера и паганско. У грегоријанском календару 1582. године уводи се прослављање Нове године, што прихватају готово одмах католичке државе.
– Датум почетка нове године варирао је у различитим културама и у различитим историјским епохама. Ипак, он је готово увек био повезан са неким природним кретањима – од кретања небеских тела, звезда и планета (у Египту), до праћења смене годишњих доба, које су опет биле у вези са положајем сунца. Египћани су стару годину испраћали 15. јуна, Римљани 21. априла, а у различитим крајевима хришћанске Европе датуми су ишли од 25. децембра, преко 25 марта до 1 септембра. Некада се као почетак Нове године узимао дан Васкрса, а некада, као на пример у Напуљу, дан Благовести – дан зачећа Христовог – каже др Александра Павићевић из ЕИ САНУ.
У Русији је као почетак Нове године слављен 1. септембар све до 1700. године. Увођењем у службену употребу грегоријанског календара, наставља др Павићевић, Југославија је 1. јануар као почетак Нове године установила 1919., што је значајно утицало на измене у обичајном животу српског православног становништва, јер се оно до тада руководило јулијанским календаром.
– Прослављање Нове године 31. децембра је током комунизма била једна од стратегија замене религијских празника секуларним. Слично се десило и са Ђурђевданским уранком (6. мај), који је замењен Првомајским уранком. Увођењем 29. новембра, Дана републике као државног празника, а нарочито са успостављањем „свињокоља” током тог празника, озбиљно је нарушен ритам божићног поста, који почиње 28. новембра Исто се десило и са увођењем Нове године 31. децембра, па је последња седмица поста претворена у седмицу обилатог гошћења и прослава – каже др Павићевић.
Др Драгана Радојичић додаје – колико народа, толико и обичаја, а део немачке традиције је данас раширен широм Европе.
– Немци обожавају новогодишњи ватромет, а градски тргови су украшени новогодишњим украсима, слатким и сланим ђаконијама на тезгама, уз цику и вику веселог становништва. За дванаест месеци среће Шпанци вековима на поноћ једу 12 зрна грожђа. Бразилци дочекују Нову годину обучени у бело, као симбол среће. На чувеној плажи Копакабани у поноћ се прескаче седам таласа, пале свеће у песак и баца цвеће у море. Црвене траке на вратима симболизују срећу и весеље Кинезима – наводи др Радојичић.
Дуга је историја и јелке – новогодишњег симбола, као и Божићног дрвцета и бадњака. Наша саговорница објашњава да зелено дрво – симбол вегетације и новог доба које треба да наступи и донесе сваку срећу и напредак, у европској култури датира из претхришћанског периода.
Стабло – дрво као чувар, са светим симболима и значењима, познато је старим Словенима, као и германским племенима.
– Сматра се да утемељитељу протестантизма Мартину Лутеру треба захвалити што је кићење јелке постало леп и весео обичај, а мала окићена јелка описана у летопису берменског цеха из 1570. године, била је украшена орасима, перецима и папирним цвећем. У Европи од 17. века полако у домове стиже украшавање божићног дрвца, што на основу података, црква са радошћу није прихватала – прича др Радојичић.
С. Гуцијан
Categories: Аз и буки
Оставите коментар