Александар Лазић: Неслављење дочека

a-lazicЧовек би помислио да Нову годину не славим јер ми је мука од одговарања на питања Шта је на вас оставило највећи утисак претходне године? а шта очекујете од следеће? хоће ли нам бити боље кад будемо старији годину дана? која вам је личност лане најбоље прирасла? чему се надате у земљи Србијигде је нада стављена ван закона још давних дана а „перспектива само појам из нацртне геометрије“ (Б. Тирнанић)? шта спремате за Новака, у сред Божићног поста? – али би то било тачно да је овај аутор позната персона (џетсет усмерења) коју развлаче по електронским медијима.

Из добро обавештених извора блиских мени можда бисте могли да извучете признање да ме убија пројектовано весеље баш тог дана, да се баш 31/18. децембра сетим стиха „пучина је стока једна грдна“, те да ми се никако не прима Нова година пре Божића. А биће и да ми је Нова постала обичан дан оног трена када су се девојчице избориле и да неновогодишње ноћи проводе ван кућа. Уосталом, што ономад рече поч. Драган Малешевић зв. Тапи: „Ја сваки дан идем у кафану, мени је Нова година сваког дана!“

Али, што написаше у Забавнику, живот пише романе и драме, злехуда судба ми је (под старе дане!) натурила полупородични демократски централизам по коме је довољно, али и потребно, за тзв. Нову годину бити будан: ништа лакше, рећи ћете, за мене који у кревет одлазим на релацији 02-04 изјутра. Авај! претходних грегоријанскокалендарских година ми се успешно приспављивало нетом после цртаних филмова – па сам излаз за неслављење углавном морао тражити у болести (и другим демонима).

Ове је година ситуација заиста била критична: крајем децембра ухвати ме неко здравље и Бог зна како би се све то завршило да не стиже спас од  Деда Мраза, оног за нас задуженог а у лику премијера Србије[1], и његове изјаве да се Следеће године у Србији неће живети боље него у овој! Шта славити, шта дочекивати – гори живот, који не може да сачека ни српску Нову?! Дакле, беше то дивна прослава, нисам морао да се правдам зашто сам будан а као да спавам! У то име…

Додатак с краја 2013: Као доказ да у Србији време стоји прилажем чињеницу да пет година (!) касније, у истом – или горем – расположењу дочекујемо 2014. годину. Додуше, премијер нам није више „Деда Мраз“, али нема никакве назнаке да би се на тој позицији могао наћи неко ко би нам заличио на Божић Бату: председник Србије отворено поручи да оставе наду они коју у 2014. улазе у земљи Србији – „Не желим да грађанима уливам превелику, лажну наду. Могу, међутим, да кажем да су наше тешкоће делимично иза нас, а да очекујем да током године пред нама у приличној мери остану иза нас“ (РТС, 31. 12. 2013); премијер, у лику могућег нобеловца, као да је већ у 2016. години и размишљањима шта ће певати на концерту о својој педесетогодишњици – „Код мене нема наручивања, имам свој репертоар. ‘Миљацка’ обавезно.  Оно што је сигурно јесте да ћу за свој 50. рођендан, 1. јануара 2016, направити концерт у ‘Сава центру’. Зваће се „Ивица Дачић и пријатељи певају за вас“ („Блиц“,  18. 12. 2013); од горњих необећавања разликује се једино Врховни господар Вучић који рече да „нормална Србија није више тако далеко“ и разуларени оптимизам ули нам реченицом о тешкој 2014. и срећноj и берићетноj 2015: „Очекујем у 2014, а посебно у 2015. години, након тешких реформи, бољи живот за грађане Србије. Биће потребно много зноја и рада да можемо да кажемо да смо нешто направили“ (РТС, 31. 12. 2013). Дакле, верујте првом (пот)председнику Владе који обећа зној и сузе (али радоснице!) крајем 2014. и од тада до вечности – немојте да вас збуне зли злобници који за 2014. најављују банкрот Србије, веће намете и безразложно утерују страх да ће вас искључити са мреже ако не плаћате струју или пленити имовину ако редовно не измирујете порезе.


[1] Текст је првобитно објављен на сајту Нове српске политичке мисли поводом дочека нове 2009. године. Текући премијер је био Мирко Цветковић, од милоште – или (и) из неких других разлога – прозван „Деда Мраз“.



Categories: Поново прочитати/погледати

3 replies

  1. Срећна ти нова! – ваљда од јединог који није на прослави па је прочитао твој текст:)))

  2. Хвала, Ђуровићу, онда – значи – заједно не славимо и заједно не чекамо? 🙂

  3. Јес да сам по новом (Васељенски клирик), али сам по старом у души:)).

Оставите коментар