Зоран Ђуровић: О лажним ватиканским писмима за аутокефалност тзв. Црногорске православне цркве

zoran-djurovic-240

Зоран Ђуровић

Протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, тврдећи како је пројекат стварања македонске и црногорске цркве подржан од стране Ватикана, приложио је порталу ИН4С копије два документа: писмо које је Франциско Паловинети, изасланик папе Павла VI,  упутио 28. децембра 1969. године блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу; и писмо које је Паловинети послао предсједнику СО Титоград. Писма са транскриптима су пренели многи медији и сајтови[1], укључујући и овај.

Поставља се неколико питања: Да ли су писма аутентична? Ако јесу, зашто тек сада излазе у јавност? Ако нису, из чије кухиње излазе и какав им је био циљ? Такође, ако су фалсификати, да ли су из времена Дајковића или су новији продукт?

Оно што се да приметити на први поглед јесте да су писма из истог круга[2], ако не и од исте особе. Изгледају, својом неписменошћу, аутентична, тј. да их је писао Италијан који је научио српски (боље, хрватски), али не неки висок српски. Писма јесу из једне куће. Одражавају сличне идеје (превођење Црногораца на Праву веру и сл., подмићивање „храбрих“ људи који би се те мисије подухватили, омогућавање да имају руководеће улоге итд.).

Међутим, иако су настала под „истим кровом“ нису написана ни потписана од исте особе нити су откуцана на истој машини.

zdj-in-1

Оригинална вест на сајту „ИН4С“

Наиме, писмо Дајковићу (даље скраћено ПД) нема увученог новог реда, док то има писмо председнику СО Титоград (даље скраћено ПТ). ПД када пише Св. Отац Папа, често ставља тачки иза Св., док је она у ПТ одсутна. У ПД се појављују велика слова С и П често изнад нивоа реда. Највероватније је да је једна те иста особа написала једно писмо лично, а друго издиктирала. Потписи нису од исте особе: ПД у почетном П клобук има изломљен и потеран лево унапред, док у ПТ је он кружне форме; угао главне асте почетног П из ПД је оштрији од онога из ПТ, као што је и њен доњи део заобљенији док је ове друге ригиднији. Такође, цртица на Т из ПД је другачија од оне из ПТ. Наравно, нека детаљнија анализа се не може извести јер потпис из ПТ је скоро невидљив, што значи да је и другим средством написан.

Дакле, из једне баналне анализе се види да имамо посла са једном особом која има свог сарадника, а издаје се за једног те истог. Форма писма и разлика у потпису то сведоче. Већ је то довољно да изазове подозрење.

Особа није ауторизована од папе. Лажно се представља. Ево и зашто, а саветујем да се читају фото-копије писама а не њихова транскрипција, јер је ова лоше урађена. Зато неко још и може поверовати да су у питању аутентична писма. Наиме, у транскрипту другог пасуса из ПД стоји: „Светог Оца Папе“, али у оригиналу пише: „Св Оца Папе Пија VI“. Тај папски „повереник“ не зна ни ко га је послао! Наиме, њега није могао послати у „поверљиву мисију“ Папа Пијо VI, јер је он умро 1779, а како је ПД из 1969, папа може бити само Павле VI. Дакле, ван памети би било веровати како се човек од поверења може збунити у једној таквој ствари. Ради се о шарлатану. Италијан такође не може писати „лира“ (ПД, 6. пасус) са великим, Л, јер се то пише са малим. Такође, ни име овог аутора није добро транскрибовано, јер га треба читати Палавинети а не, Паловинети, јер се види сасвим јасно да је посреди „а“ које он надовезује одоздо, док „о“ надовезује одозго, како се опет види из „Метковићи“ (све у ПД). На страну ове незналачке транскрипције, чињеница је да ни презимена Палавинети ни Паловинети не постоје у италијанском[3], као што нема Ђуровићића у српском. Никада није било никаквог Франциска (Италијани имају Франческа) Палавинетија.

Јасно је, ван сваке разумне сумње, да је реч о превари. Јасна је и намера овог преваранта, који покушава да искуша Дајковића – као и овог Т. председника. Реч је о пробном балону, да се види шта они мисле, јер кад год треба да се дође до неке конкретизације – овај је спречен да се појави.

zdj-in-0

Вест на „Стању ствари“

Ко стоји иза овог фалсификата? За одбацити је тезу митомана, јер у та времена тешко би се неко усудио да се шали на овај начин. Такође ми изгледа мало вероватном теза о усташкој емиграцији. За искључити је и да иза писма стоји Ватикан, како произилази из неколико већ наведених ствари (не зна име папе, лажно име „посланика“), као и из факта да Ватикан нема никакве везе са македонским расколом; да је имао везе, сигурно би један део расколничке МПЦ или народа – ако не цео – одбацио „расколничку јерес“ (и овде се види незнање фалсификатора, јер јерес је једно, раскол је друго) и прешао на „Праву Христову веру“, тј. на папизам. Не види се разлог зашто би Ватикан финансирао да православни Македонци остану православни Македонци!

1Тако долазимо до вероватног аутора овог фалсификата, а то су они који су и направили, непосредно пре овог „пипања пулса“ Црногорцима, раскол у Македонији: тадашња УДБА. Да не бих улазио у подробности, скратићу све позивањем на ауторитет Ђока Слијепчевића, који вели: „Захтевано је од њих <македонског клира> да Светоме архијерејском синоду <СПЦ> поднесу писмено тражење, које ће бити поднето Светоме архијерејском сабору. Они су то и учинили 3. децембра 1966. године. У томе писменом тражењу изнели су примедбе на држање СПЦ. На заседању, одржаном од 23. маја до 1. јуна 1967. године, Свети архијерејски сабор је размотрио ово тражење Доситеја и његових епископа. Одлучено је да се не прихвати њихово тражење. Као реакција на ово дошао је сазив црквено-народног сабора у Охриду 19. јуна 1967. године, који је самовољно прогласио аутокефалност МПЦ. Да не би било сумње у то, да све ово није урађено без пристанка  СКЈ,  Јосип Броз Тито је пожурио да као поглавар државе одликује Доситеја Стојковића орденом југословенске заставе са лентом“.[4] Треба имати на уму да Југославија никада није била по укусу Ватикана, што је још један од разлога да они нису могли учествовати у конспирацији са Брозом – јер је овај све радио на одржању идеје Југославије, али је то у његовој визији значило сламање кичме српском народу, а управо преко цепања СПЦ, која је била стожер националне свести Срба. У том смислу комунисти десеткују црногорско свештенство, затварају цркве, обесвећују их, убијају и самог митрополита Јоаникија Липовца. Фаворизује се идеја непостојеће црногорске нације, а како се види из писма, предлаже се да се одбаци српство као и православна вера јер су, тобоже, наметнуте споља „јуначком“ црногорском народу. У том смислу, да би се добило на убедљивости, у игру увлаче Ватикан, који „ни лук јео, ни лук мирисао“, треба сада да охрабри Дајковића као једна моћна организација у којој би нашао заштитника. Игра се на славољубивост и похлепу. Обећана сума је знатна (500 милиона лира); неку идеју стичемо ако знамо да је нпр. у Вићенци 1970. стан од 100 м2 коштао око 11 милиона лира[5], што би значило око 45 станова. У црногорским приликама можда и дупло.

Опет, ради убедљивости (јер се одмах поставља питање о противуслузи), „Ватикан“ тражи само да у маузолеј буду смештене кости Луције – Црногорке (Озане Которске)… која… ће бити оглашена Светицом. Ова Српкиња је светитељка беатификована од стране папе Пија XI 21. децембра 1927, али ми није познато да је икада покренут процес да са блаженог пређе на светачки степен (још једна измишљотина, али тада тешко проверива). Помињање Маузолеја се треба разумети и као још један комунистички притисак на Дајковића да мирно прихвати рушење Његошеве капеле и градњу истога. И „Ватикан“ то жели.[6]

zdj-in-3

Вест на форуму сајта „Поуке.орг“

И из једног општијег контекста испада невероватно да је папа Павле VI могао водити овакву прозелитску политику, јер времена прозелитства и унијатства су од педесетих година 20. века прошла код католика. У време овог папе (1965) се и окончао Други ватикански концил, где је претходни прозелитизам одбачен као неприхватљив. Лудо би било веровати да овај папа председава тим (видети декрет: Unitatis Redintegratio), за католике, васељенским сабором и намерно доноси одлуке са којима се не слаже! Још из Сократове апологије знамо да нико не жели себи да компликује живот: Ако би било тачно, парафразирам Сократа, да кварим младеж, онда бих био сам свој непријатељ јер бих се окружио злим људима.

Зашто документ није изашао пре, и да ли га је фабриковала ондашња или садашња тајна полиција? Из досад наведеног изгледа природније да је овај фалсификат настао у доба на које се реферише. Види се, нажалост слабо, на основу приложене фотографије предње стране коверте, да су маркице из тог доба (Титин лик, марка изашла 1969-08-15, дакле, врло „свежа“, каталошке ознаке: Mi:YU 1343, вредност 0,50 din., тип редовне марке). Такође има и препоручну налепницу под бројем 22384. Аутентичност писма потврђује – мада је увек могуће и данас га фалсификовати, али ми се чини превише скупим да се то уради, а да не помињем квалитет оних који бдију над добром наших душа; довољно је да се осврнете око себе па да видите како су нас сачували – и датум и ћирилични рукопис, где секретар пише од кога је: Света Столица, као и датум. Није проблематично ни латинично „Другу Владици“, јер смо у време када су сви били другови.

Два би била разлога зашто се тек сада појављује писмо. Најпре, последње године свога живота, митрополит Данило је провео трпећи од старачке деменције, тако да му је као помоћник најпре постављен Никанор Богуновић, а потом бивши епископ банатски Амфилохије Радовић. И сâм сам могао да се уверим како је било тешко његово стање: једном приликом ме је терао у Патријаршији да му по соби тражим пиштољ за који је веровао да су му га украли, а каже: Виђу, ево га оружни лист, њега нису ни такли. Да не помињем епизоду, за коју постоје многи живи сведоци, како ме је као ђакона зауставио да не уђем у олтар, јер је помислио да сам женско, будући да сам имао дугу косу. По смрти митрополитовој требало се све поспремити, а владао је хаос, где је све било горе-доле; нашли смо и лобању Махмут-паше Бушатлије међу документима. Но, архива се после средила.

zdj-in-4

Вест на порталу „Срби на окуп“

Други разлог би био тај што су о. Момчило Кривокапић in primis и митрополит Амфилохије, по мом скромном мишљењу, крајње непромишљено одлучили да ово пусте у јавност, јер верују да је згодно у борби против тзв. ЦПЦ. Цене да је народ алергичан на помен папе и да би тзв. ЦПЦ убрзо потпала под папску шаку (слично је и са „бувом“, ничим доказаном, да тзв. ЦПЦ живи на рачун Ватикана). Но, не рачуна се са штетом која се тиме наноси; лаж добра не доноси, а ствара се само још већа омраза између Срба и католика, док се монтенегринствујући гурају у руке католицима. Ови су, ко им зна менталитет, спремни из тврдоглавости да прихвате и римо-католицизам, само да би се дистанцирали од српства. Нећемо да се научимо на грешкама, јер смо толико интелигентни, па да се сетимо поборника независности Црне Горе, који су „унитаристима“, кад су им ови говорили: Па зар не видите да сви муслимани, Шиптари и малисори гласају за независност, а то није по Горском вијенцу?, одговарали: Па шта, ми и муслимани смо браћа.

Разобличавање и спречавање ширења овог фалсификата (мада мислим да је касно), треба да буде руковођено идејом да је хришћанину забрањено служити се лажима, а поготово не на основу тога распиривати верску мржњу, док се на освећењу саборног Храма у Подгорици велича екуменизам, односно идеја окупљања верујућег народа у Црној Гори. Никакве „ватиканске планове“ није пореметио митрополит Амфилохије својим доласком, како би хтео Кривокапић.


[1] Видован, Правда, Поуке.орг, Његош.орг, Срби на окуп, блог Добрила Дедеића…

[2] Прилажем, због комодитета, транскрипт ових писама као и фотографије које сам само мало појачао у фото-шопу, не би ли се боље виделе.

“Ваше Преосвештенство,

Молим да ми опростите на грешкама, али трудићу се да их буде што мање, јер сам по први пут у повјерљивој мисији овдје. Молим да разумијете моје напоре које чиним сам уз припомоћ веома оданих и повјерљивих саучесника, али све то да што боље и савјесније, да најбоље намјере Свете Столице извршим што разборитије уз велику обазривост, нашто сам нарочито упозорен.

Носим Вам специјалну поруку Светог Оца Папе и Његову поруку требам лично да уручим па сам радо прихватио овај напорни пут да се уз његов благослов овјековечи труд и обезбиједи Ваша сагласност и саучешће што је изричита жеља Св. Оца Папе па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековечи Вас.

Но, ево у Сарајеву сам позван у Надбискупију и задржан, хитно обавијештен са напоменом да моментално није погодан моменат – наиме пала би у очи моја присутност у Цетињу, па би могле наступити немиле посљедице и многе непријатности од ненамјерних злих људи Ваше средине, сто би омело и много нашкодило постигнутим успјесима у одвајању Ваше Свете цркве од натурене сепаратистичке јереси.

Много се постигло и Св. Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше гдје би одговарао намјени, гдје историја тога времена изумрлог старог народа још једино не може да види.

Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.

Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће само тражити да у маузолеј буду смјештене кости Луције – Црногорке (Озане Которске) , која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никад није хтјела да ту вјеру осрамоти и остави. Зато ће она бити оглашена Светицом и жеља би била да се њени остаци похране у маузолеј зашто ће бити изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост маузолеја.

Св. Отац Папа цијениће веома Ваше напоре и велику душевну и просвјетну вриједност, цијенећи Вашу оданост светој цркви, а вјерујући да ће у Вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да све жртве поднесе и сва средства за то уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери.

У томе Св. Отац Папа рачуна на Вашу сарадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима, а да Ви руководите свим тим пословима уз загарантовану дискрецију. То је била моја мисија и то би била порука коју сам имао да уручим са још многим другим, па како сам спријечен и како су сада заоштрене многе несигурности од пакости људи, то сам обавијештен да приликом посјете Предсједника од стране Паћинелија и додира истог са извјесним храбрим људима Титограда, да се ово сада избјегне и затражи додир или састанак у Загребу или Ђакову, како би се избјегло да се предају новчана средства и награде храбрим људима на мјестима која би била подлога непријатности како тих храбрих људи тако и свег досадашњег успјеха и рада.

Износећи Вам ово молим Вас да разумијете велико интересовање Св. Оца Папе за Ваша велика дјела и љубав према својој пастви која треба да се преведе правој Христовој вјери за што би Ви били најпогоднија личност.

Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих храбрих људи у Скопљу, који су вољни да се у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.

Из жеље да се све то најљепше среди молим да донесете Вашу одлуку гдје би жељели да се лично састанемо и примите све што Вам доносим, а Ви ми дадете Вашу сагласност или могућност, доставите Надбискупији Загреб.

Метковићи

С’ особитим поштовањем, одани покорни Вам,

Паловинети“

2

3

Друго писмо:

Папа је спреман да подржи „да се што прије приступи изградњи маузолеја и склони капела са остацима великог покојника у музеј или на Његуше гдје доличи то и према историји и према народу који је изумро и сада почне живот са новим обичајима и новим замахима уз пуну подршку СВ. Оца Папе, да се помогне том напаћеном и прогањаном да приступи правој Христовој вјери“

4

[3] Уп. списак италијанских презимена: http://www.cognomix.it/origine-cognomi-italiani.php?l=p&p=1.

[4] Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, III, Београд 1991, стр. 150.

[6] Видети http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/njegos-kapela_c.html: „децембра 1968. године, општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да „измјести Капелу“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви да се мијеша у њена „Уставом загарантована самоуправна права“ и донијела је једногласно, 18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту Капеле. Сјутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине Цетиња, организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске и митрополита Данила Дајковића. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, изразивши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе“.

Advertisements


Категорије:Разномислије

3 replies

  1. Понављам коментар који сам дао на текст протјереја М.Кривокапића: „Могу прихватити да Ватикану одговара постојање “МПЦ“ и “ ЦПЦ“, па чак и сумњу да их је и помагао у томе, али објављивање таквог примитивног и глупог фалсификата (факсимила писама “папиног изасланика“) који се нуде као доказ тешко поткопава ауторову тврдњу. Зар он стварно верује да је Ватикан толико тупав да на такав начин шаље тако идиотски срочене поруке??? Ако верује – онда стварно: тешко оној ствари за коју се залаже. Ово је пропагандно дно дна. Побогу, погледајте само те текстове, тај речник, тај `ниво`…“. Господин Ђуровић је одлично и детаљно анализирао те “доказе“, убедљиво показујући из чије кухиње мора да потичу, и заиста је за згражавање ако иза идеје да се они искористе стоји и неки архијереј СПЦ. Са таквим савезницима, непријатељи су сувишни.

    Свиђа ми се

  2. Протојереј ставрофор Момчило Кривокапић ни у сну не би нешто слично урадио и верујем да је из најбоље намере у то умешан. Једноставно,ако је митрополит Амфилохије у томе, онда је Кривокапић имао поверења, мада сумњам да ни високопреосвећени Афилохије није ту прљао руке. Укратко, За Кривокапића сам сигуран да је недужан и обманут.

    Свиђа ми се

  3. @ mspesic
    И ја верујем да о. Момо није урадио нешто са задњим намерама, али је сигурно био изманипулисан. Данашњи другово су дали, како верујем Митрополиту оба писма и објаснили како би то било корисно. Како би црква поседовала и писмо упућено комунистичком поглавици града Титограда?
    Да резимирам: писма јесу аутентична, написана од ондашњих другова, а који, имајући их у архиви, сада их поново пуштају, а то се све изводи преко Амфилохија који, да не би изашао у први план, их даје непромишљеном Кривокапићу, који нам пак истицањем да су „ватикански“ планови пропали доласком великог теолога Амфилохија, несвесно указује и одакле ова писма у његовим рукама. Толико.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s