Мало је тема, чак и у данашњој и оваквој Србији, о којима се практично не може водити дијалог. Једно, ако не и једино, такво питање јесте (анти)екуменизам: иако није препознато као проблем целе нације – па да у истраживањима буде испред страха од болести, губитка посла или Косова и Метохије – екуменизам заинтересоване Србе претвара у црно-бели свет, другим речима или много ниси или много јеси екумениста. Став Уредништва јесте да би Стање ствари – у духу свог принципа “разномислија” – морало да, уз све отпоре и потенцијалне губитке, отвори и ту тему, о којој као да се не може рационално разговарати и која од пријатеља прави заклете супарнике а од браће разбраћу.
Српско Стање ствари нада се да ће се у тој размени аргумената доћи и до дефиниције шта (ни)је екуменизам, а за почетак наводимо објашњење из “Великог речника страних речи и израза” аутора Ивана Клајна и Милана Шипке:
екуменизам [је] идеја о сарадњи свих вера и цркава (нарочито хришћанских) на основу равноправности и заједничког залагања за мир и опште добро
Међутим, не треба заборавити да неки под екуменизмом у ствари подразумевају идеју [формалног] јединства хришћанства – и то буквално: да треба да постоји само једна Црква.
Дијалог отварамо прилозима о. Зорана Ђуровића (“Ив Конгар – Потрага за Unam Sanctam“) и протојереја Петра Андријевског (“Да ли је могуће враћање јеретичких заједница у цркву?“).
Categories: Разномислије
Вреди се запитати због чега је екуменизам табу тема у Србији – није ли због тога што они који га спроводе у суштини не желе да се о томе јавно дискутује, тачније, не желе никоме да полажу рачуне за последице свог чињења? Оне који излажу разлоге против, екуменисти просто етикетирају као ”зилоте”, ”зурлоте”, ”фанатике” и слично. И ту видимо паралелу између световних власти (које такође не дозвољавају критику ”пута без алтернативе” а критичаре етикетирају са ”фашисти”, ”националисти” и сл.) и црквених – и једни и други спроводе процес глобализма – једни у политичкој а други у религиозној сфери уз, наравно, међусобна подржавања и преплитања (права симфонија, али не средњевековна, већ, како је неко приметио – девета). Штета коју праве и једни и други је немерљива. Штету од чињења световних власти сви видимо, а видимо такође и штету од ”екуменизма” (мислим да је ”религиозни глобализам” боља реч): расколи, поделе… Јер, ко нормалан иде да се мири са суседима около, свађајући се и делећи своју породицу? А екуменисти раде управо то – растачу црквено ткиво, те малтене нема православног народа коме религозни глобализам није нанео штете у виду раскола и размирица, а све то у име ”љубави” према инославнима. Журимо у ЕУ, макар без Космета и народа који тамо живи, а журимо и у ”јединствену цркву”, макар без трећине (половине, четвртине – није битно) верног народа, јер све су то, јелте, мрачни фанатици и фашисти којима у ”светлој будућности” и није место.
Племенити Срђане,
одговарам пошто је мој текст о Конгару отишао овде. Мислим да грешите јер не видите разлике и то да сами падате у то што осуђујете. Наиме, зилоти су познати као старнка још од јудејских ратова, а главна идеја им је био национализам, тако да су прихватали и лажне месије јер су били опијени идејом националне хегемоније. Зато и нису могли прихватити Христа, “мирног” месију.
Други је дискурс дневно-политички у Србији и са њим се не слажем.
Из онога што ви велите о “екуменисти” испада да ту никаквог добра не може бити. Изгледа да сте напојени том српском сценом. Дакле, ако ја велим да може бити доброг зилота, очекујем да и ви кажете да постоје и ок. екуменисти и да их не бркате са онима који би дали Косово. Нису ли управо ти највећи зилоти (радикали) предали Косово?. Ја се пак залажем за екуменизам, али Бриселски споразум, као ни мноштво Милошевићевих ствари пре тога, не бих никад потписао. Против тог непомјаника сам био од 1988, док су га подржавали многи национални оци СПЦ. Видим пак да га се многи и сада са жалом сећају и мисле да је добро желео нацији, а ја сам још тада веровао да је он највећи упропаститељ српског народа и да је питање да ли ћемо га преживети. Надам се да за неку годину нећу знати и да сам био у праву.
Г. Срђане,
Прво да вам захвалим на коментарима на Стању ствари, ваши коментари, уз још неке остале коментаре и коментаторе, имају снагу ауторских текстова.
Друго, ви сте “приручно” дефинисали, или пробали да то урадите, екуменизам као ”религиозни глобализам” – али мислим да сте изоставили да поменете кључну тачку спорења и оно како Срби екуменизам доживљавају: да ће допасти под власт папе! Поједностављено речено, чини ми се да би римокатолици пристали на све (клечаће у Јасеновцу ако треба) само да папа буде први (не први међу једнакима) и да се одржи догма о његовој незаблудивости (о. Зоран Ђуровић ће ме вероватно исправити на овом месту!), а ми екуменизам доживљавамо најпре под тиме да може доста тога, али да прво решимо то да папа не буде главни него “први међу једнакима”….
Г. Лазићу, папско првенство је главни проблем. Но, историјски гледано, црква не зна за некако првенство части које би било одвојено и од власти. Размишља се о враћању папи привилегија које је имао у неподељеној цркви. Но, и то није најасније. Руси раде на документу у коме ће образложити своје виђење ствари, пошто нису потписали Равенску декларацију. Пишу полако…