О (анти)екуменизму

Мало је тема, чак и у данашњој и оваквој Србији, о којима се практично не може водити дијалог. Једно, ако не и једино, такво питање јесте (анти)екуменизам: иако није препознато као проблем целе нације  – па да у истраживањима буде испред страха од болести, губитка посла или Косова и Метохије – екуменизам заинтересоване Србе претвара у црно-бели свет, другим речима или много ниси или много јеси екумениста. Став Уредништва јесте да би Стање ствари – у духу свог принципа „разномислија“ – морало да, уз све отпоре и потенцијалне губитке, отвори и ту тему, о којој као да се не може рационално разговарати и која од пријатеља прави заклете супарнике а од браће разбраћу.

Српско Стање ствари нада се да ће се у тој размени аргумената доћи и до дефиниције шта (ни)је екуменизам, а за почетак наводимо објашњење из „Великог речника страних речи и израза“ аутора Ивана Клајна и Милана Шипке:

екуменизам [је] идеја о сарадњи свих вера и цркава (нарочито хришћанских) на основу равноправности и заједничког залагања за мир и опште добро

Међутим, не треба заборавити да неки под екуменизмом у ствари подразумевају идеју [формалног] јединства хришћанства – и то буквално: да треба да постоји само једна Црква.

Дијалог отварамо прилозима о. Зорана Ђуровића („Ив Конгар – Потрага за Unam Sanctam„) и протојереја Петра Андријевског („Да ли је могуће враћање јеретичких заједница у цркву?„).