У среду 27. новембра 2013. Београдски културни клуб, у сарадњи са Историјским пројектом Сребреница, одржао је на Коларчевом народном универзитету  трибину под насловом „У име народа“. Тема трибине су били комунистички злочини између 1944. и 1953. Главни излагач је био сарадник Института за савремену историју, др Срђан Цветковић.

Ако се посматра само са аспекта посећености, трибина је постигла  огроман успех. Било је предвиђено да се одржи у „Малој сали“, међутим део публике који није могао да стане  прелио се у суседну салу „Јосиф Панчић,“ одакле је манифестацију посматрао преко видео бима.

Али поред тога има и других занимљивих момената везано  за ову трибину.

Са трибине “У име народа”

Прво, сви медији су били обавештени, али осим Студија Б ниједан се није појавио да покрије ову манифестацију. Зар излагање о околностима које су условиле насилну и противправну смрт, најчешће без суђења, најмање 70,000 грађана (око 10 наводних Сребреница) није догађај који у европској Србији завређује медијску пажњу? Медијски бојкот  ипак потврђује једну капиталну чињеницу. Полуге утицаја и власти у Србији налазе се и даље у рукама прешминкане деце и унука џелата чији су злочини били предмет прећутане трибине.

Захваљујући њиховом упадљивом одсуству са овог скупа – противно свим правилима морала и професионалног новинарства – у среду 27. новембра 2013.  утврдили смо ко још увек влада Србијом, по оној Волтеровој «…кога није допуштено критиковати». Стога им можемо бити захвални што су нам својом неприсутношћу убедљиво потврдили овако важан податак, под претпоставком да има некога ко је до тада у ту чињеницу сумњао.

Друго, поред пригодне брошуре коју је добио сваки посетилац трибине, имали смо намеру да у изворном формату репродукујемо и посетиоцима за успомену разделимо насловну страну „Политике“ од 27. новембра 1944. где се наводи списак од 105 лица која су органи нове власти противправно стрељали. Јавности ће бити интересантно да сазна зашто та идеја није могла да буде остварена. Наш сарадник је отишао у Народну Библиотеку да у архиви пронађе и прекопира тај број „Политике.“ Обавестио нас је да је то – немогућа мисија. Ево његовог извештаја:

„У то време “Политика” није излазила редовно, тј. свакодневно, а  бројеви који су тих година издавани имали су једва десетак страна. Пошто су тада новине биле великог формата и непрактичне, новине су спојене у једну књигу (свака књига за један календарски месец) у којој су сви бројеви објављени у том месецу, као и онај од 27. новембра. И тачно тамо где треба да буде насловна страна тог броја – стране нема. Број почиње од 3. стране, и јасно се виде остаци исцепане стране. И нигде у тој књизи није исцепана више ни једна страна, само та. Иначе ми је било чудно што су ми дали књигу, јер тако стара издања се не издају корисницима у руке, већ се издаје микрофилм, па сам то питао, а одговор је био да су од скора активирали ту архиву, јер су схватили да су микрофилмови јако лошег квалитета и да су скоро па избледели. Онда сам пробао да сазнам да ли је неко тражио ту новембарску свеску у скорије време, или ко је последњи тражио ту свеску, међутим застарела администрација нема евиденцију у том смеру, као што по члану можеш да видиш које публикације је тражио – обрнуто не може.

„Јасно ти је да сам покушавао да приближно сазнам када је исцепана страница, јер по остатку у свесци не може да се оцени да ли је исцепано сада или одавно. Онда сам тражио да ми ипак доставе микрофилм, међутим када је службеница звала архив да пита имају ли ту кутију (микрофилмови су у кутијама по месецима) и микрофилм за одређени датум, рекли су јој да те стране нема ни на микрофилму. Искрено, изненадило ме да је неко одмах нашао тај филм, и прегледао га и проверио, све одмах кад је госпођа назвала. Више ми је вероватно да је тај неко помислио: “Ма, то је прастаро, и онако се ништа не види на тим снимцима, НЕМА.”  Такође, питао сам да ли имају још неки примерак у архиви, јер знам да се часописи обично достављају НБ у више примерака, и једна госпођа је то љубазно проверила, и одговор је био: “Из тих година, добро је да и овај један примерак имамо… нажалост нема дупликата.”

„Е сада,  та грађа је микрофилмована сигурно пре 20-ак година, тако да ако ни тада није било те стране, онда значи да ју је неко поодавно исцепао…

„Све у свему, јако сам бесан кад нешто циљано тражим, и онда испадне да то фали. А поготово сам бесан јер је вероватноћа пресмешно мала, да ја тражим тако специфичну страну неких новина, у мору публикација, и баш те једне стране, ето случајно нема!…“

Умањена насловна страна “Политике” од 27. 11. 1944. са сајта истог листа

Да резимирамо, ситуација је врло једноставна.  Ако желите да прегледате и прекопирате бројеве „Политике“ од 26. или 28. или 29. новембра 1944. године, нема никаквих проблема. Једини целовити број који недостаје је од 27-ог. Каква коинциденција! То је баш број где се преко целе прве стране налази неугодан текст о масовном смакнућу „народних непријатеља“. И недостаје само та прва страна!

Из овога свако може извући сопствене закључке. Један од могућих закључака који звучи логично је ово. Будући свесни тежине свога злочина, џелати – или њихови истомишљеници – постарали су се да компромитујући corpus delicti нестане из јавне библиотеке. Прикривање злочина на овако примитиван начин, наравно, за сваку је осуду. Али и то има своју корисну страну јер очигледно представља – како би се у англосаксонском свету рекло – данак који порок плаћа врлини. Покушајем да уклоне трагове својих активности у фази успостављања власти, они имплицитно признају криминалност средстава која су користили и моралну нелегитимност система успостављеног на злочиначки начин.

Зато им се – у билансу – захваљујемо на уклањању насловне стране „Политике“ од 27. новембра 1944, као што смо им захвални и на томе што се њихови медији нису појавили да јавност известе о трибини. Оба геста елоквентно говоре о њиховој кривици и свести о тој кривици, подједнако као и емпирички подаци које је изнео др Цветковић.

Синовица професора права Илије Пржића, једног са списка од 105 стрељаних, држи насловну страну од 27.11.1944. (“Политика”. 20.10.2013)

Узгред, примитивна злоупотреба моћи да се компромитујућа насловна страна „Политике“ склони неће уродити плодом. Неколико жртава терора су сачували тај број и насловна страна ће ипак бити репродукована и биће доступна широкој јавности, на вечну срамоту убица, њихових потомака, којима су насилно отету земљу незаконито оставили у наслеђе, и свих безумних апологета тог мрачног периода злочина и терора, од којих је један баш пре неки био позван да изађе пред вечног и непоткупљивог Судију.

Categories: Противу цензуре