Захтев Српског националног удружења СРПСКА АЗБУКА Заштитнику грађана Републике Србије да се српском народу омогући остваривање права на национално писмо – ћирилицу и да се поштује члан 10 Устава Републике Србије

Српско национално удружење

СРПСКА АЗБУКА

Београд, Недељка Гвозденовића 10

Т.Р. 295-1245502-46

Т/ф 301 70 85 063 234 814

p.invest@eunet.rs

Бр.071/13

31.11.2013.

ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ПРЕДМЕТ: Захтев за остваривање права српског народа на своје национално писмо – ћирилицу

Силе Запада распарчавају Србима државу, али она не заштићује ни оно што би могла – национални идентитет, на првом месту језик и писмо. Напротив, она замењује српску ћирилицу хрватском латиницом у српском језику. Тиме крши уставно право Срба из члана 10 Устава, који гласи :

 „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

 Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

По тумачењу легендарног професора права академика Лукића, смисао уставног именовања ћирилице службеним писмом је да се она после распада Југославије врати српском народу као једино његово национално писмо. По њему, службено је све оно што није приватно, а тај принцип се примењује у Хрватској и у БиХ.

У Србији се држава брине само о правима националних мањина, па није никакво чудо што потпуно занемарује своју обавезу да чува и брани ћирилицу, један од најважнијих српских националних симбола, од њеног све већег потискивања из јавног живота. И то као нигде другде у свету, како је јавно посведочио вечни министар Расим Љајић. Чак председник државе јавно подстиче да се свако изјашњава како хоће, што подразумева и признавање нових језика. Истовремено, после доношења Устава почело се јавно радити против враћања Србима њихове ћирилице, па су се у Србији појавиле овакве поруке на скупим билбордима: ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА. У потпису Центар за толеранцију – Расим Љајић. То је лажна толеранција наслеђена из Југославије, која подразумева да се само Срби одричу свога, да би другима било комотније.То је српски народ хтео да прекине, па се на референдуму за Устав изјаснио само за ћирилицу у српском језику. Тиме јој је вратио карактер српског националног писма, који му је био одузет у време језичког заједништва са Хрватима, кад се језик није звао српски, него српскохрватски.

Сваки покушај из народа да се примени уставно право Срба на своју ћирилицу у јавном животу, бива нападнут од оних Срба за које хрватска латиница у српском језику „нема алтернативу“, а и од разних „адвоката“ националних мањина. Као у Новом Саду приликом увођења ћирилице у градске аутобусе, кад се мањине не буне зато што им је тиме ускраћено неко њихово право, него им само смета ћирилица у српском језику.

Срби су и у овом времену добијали батине због тражења права на коришћење свог писма, као она двојица одборника Скупштине општине Пријепоље, када су тражили скупштинске материјале на ћирилици па били избачени из сале.

Чињењем против, и нечињењем за ћирилицу, власт гаси у српском народу вољу за неговањем родољубља и пружањем отпора рушењу његовог идентитета и државе, спроводећи стари, необјављени, титоистички, државни програм латинизације Срба, што се огледа у следећем :

1. Државни руководиоци уопште не спомињу ћирилицу, па ни кад се она чекићима забрањује Србима у Хрватској, јер су њеним занемаривањем у самој Србији показали да је не сматрају за српску националну вредност. Тиме су испољили недораслост и небригу за трајање српског народног имена. Док је ћирилица као симбол српства могла бити повод за мобилизацију читаве Хрватске, укључиво и Римокатоличку цркву, против права Срба на своје писмо, и то упркос Уставу Хрватске и декларисаним европским вредностима, ћирилица се у самој Србији не користи као ујединијући чинилац у свенародном отпору свом уништавању. А какво је то право Срба против кога је устала Хрватска, кад је незамисливо да Србин може своју фирму обележити ћирилицом. Нико у Србији не тражи да се поступи реципрочно према њеним Хрватима, него само то да државни руководиоци позову народ и омогуће му да користи свуда своје национално писмо у свом језику. Да му кажу да је то само ћирилица, и да ће она после дугог српског лутања у југословенству и комунизму бити враћена српском народу, сагласно и са његовом хиљадугодишњом ћириличком културом и са Уставом.

Опредељење државних руководилаца за хрватску латиницу у српском језику исказано је на најстрашнији начин на минулим изборима на Косову и Метохији, када је латиничким изборним листићима послата порука српском народу да свој идентитет у туђој држави не треба чувати ћирилицом.

Државна власт ствара лажно уверење у јавности да латиница нема алтернативу – јер се “са ћирилицом не може у Европу“, иако је тамо већ неколико година Бугарска са својом ћирилицом, па чак и на ЕУ монети.

2. Држава је финансирала и дозволила употребу у српској просвети Правописа српскога језика Матице српске из 2010. г. (главни редактор проф. Мато Пижурица у име Матице; главни рецензент академик Иван Клајн у име САНУ), који је неуставан и антисрпски због правописне норме да је и латиница стандардно писмо српског језика. Образложење у правопису је да је ова латиница остатак из „српскохрватског језичког заједништва“. Тиме је потписана смртна пресуда ћирилици, јер два писма у пракси, у свакодневној употреби не могу опстати у једном језику. Зато је лажно свако залагање за српску ћирилицу уз хрватску латиницу, јер тако у свету нико други не ради. Потребу за остајање хрватске латинице у српском језику Пижурица правда ставом да су два писма српско богатство, и речима да је ово 21. век! Тј. да ћирилица више не може битисати самостално. Истовремено Клајн говори истину када каже да то није богатство него баласт и да је борба ћирилице и латинице већ завршена победом латинице, што значи да нуди капитулацију ћирилице и Срба.

3. Све државне структуре, почевши од кабинета Председника државе и председника Владе, крше уставну одредбу о језику и писму својим представљањем на Интернету и хрватском латиницом у српском језику.

4. Министарство просвете крши Устав применом правописа из кога се учи да Срби имају два писма.

Не може бити српска просвета она у којој се латиница не учи у мери да се овлада њеним коришћењем, него у мери да она замени српско национално писмо.

На обраћања удружења грађана Министарство је одговарало реда ради у две реченице, уз латинички потпис несмењиве Весне Фила.

5. Државни факултети су узор приватним факултетима у десрбизацији Србије неуставним латиничењем српске младости, чиме се латиница намеће као модерност и будућност, а ћирилица као превазиђена ствар прошлости.

6. Министарство унутрашњих послова понижава српски народ давањем предности хрватској латиници, па се ћирилички лични документи могу добити само после вишемесечног чекања и малтретирања.

На регистарским ознакама возила је хрватска латиница, уместо да је на њима комбинација бројева и слова која су иста у ћирилици и латиници, по угледу на Грке и Бугаре, па чак и БиХ.

7. Министарство правде и државне управе не реагује на кршење Устава у правосуђу тиме што судови достављају учеснику у спору поднеске друге стране на хрватској латиници.

8. У држави Србији већ одавно не постоје ћирилички технички пројекти за објекте који се у њој граде. Чак се и у јавним набавкама користи туђе писмо.

10. У здравству Србије готово апсолутно влада хрватска латиница, а надлежно министарство игнорише протесте удружења грађана.

11. Не може бити већег понижавања српског народа од стране сопствене власти него кад у држави у којој је у службеној употреби ћирилица нема производа представљених тим писмом. Чак је донет и неуставан Закон о трговини у коме стоји да роба мора бити означена српским језиком – ћирилицом или латиницом, уместо на српском језику само ћирилицом.

12. Држава Србија има пошту са потврдом о слању пошиљке на којој су исписане ове речи : SRBIJA, Bogatić, POŠTA. Баш као у Хрватској, само што је тамо све именовано као хрватско, пa стоји HRVATSKE POŠTE. У Пошти Србије већ су и њене књиге о разним евиденцијама латиничке, а игнорисање протеста удружења грађана значи да ће ускоро све бити у хрватском писму.

13. Српски народ је једини ћирилички народ на свету коме његова држава није омогућила да може набавити ћириличке рачунаре и мобилне телефоне.

14. Српским народ је једини народ на свету коме су његови лингвисти наметнули као стандардно и туђе писмо равноправно са домаћим, а „његова“ држава снабдева школе само рачунарима снабдевеним тим наметнутим туђим писмом.

15. У држави Србији постоје телевизије с националном фреквенцијом које у српском језику користе само хрватску латиницу, уместо само српску ћирилицу. Ћирилица се на њима може видети само у случајевима који асоцирају на заосталост и примитивизам.

16. Држава Србија има своју лутрију, која користи искључиво хрватску латиницу.

17. Држава Србија је већински власник предузећа ТЕЛЕКОМ СРБИЈА, које у свом пословању користи искључиво хрватско писмо.

18. Престони град Београд је предводник у латинизацији Срба са обе стране Дрине.Већ на његовом аеродрому нема ни слова ћирилице, а његов културни центар исписан је хрватским писмом.

Он има огромну спортску арену која је обележена енглеским и хрватским алфабетом, али не и српским националним писмом. У време кад је народ гладан, у њему се ћириличке табле са именима улица замењују новим, да би се на њима могла угнездити и латиница. Тај тренд се шири по целој Србији, док нико не дира табле на којима је само латиница.

У њему су Привредна комора Београда и Привредна комора Србије које се на Интернету представљају хрватском латиницом у српском језику, и тим писмом комуницирају са српском привредом. Прва је одговорила удружењу грађана да ће да настави са коришћењем латинице у српском језику, а друга уопште није одговорила.

19. На домаћим спортским такмичењима даје се готово апсолутна предност хрватској латиници.

Ретки а драгоцени светли примери:

а) Београдска аутобуска станица БАС у потпуности примењује Устав Србије.

б) Инжењерска комора Србије је прихватила сугестије овог удружења грађана, па ће користити само ћирилицу у српском језику. Чак и на рекламама у свом часопису.

Овај допис биће умножен и дељен народу, јер антисрпски медији крију од њега истину о ћирилици. Управо због необавештености народ је преварен од стране своје „елите“, нарочито лингвиста, да је српска и латиница, па се још и чуди бризи за ћирилицу, јер „ако пропадне она, остаће нам наша латиница“.

Такође се надамо да ће ово писање изазвати стид макар код универзитетских професора због тога што им је добра оваква ћуталачка САНУ у време издаје свега што је српско. Или,стасали у југословенству и комунизму, не разумеју поруку честитог проф. др Лазе М. Костића да је свако писање Срба латиницом антиспрпски чин. Дуго је ћирилица сиротица у Срба, а они не рекоше јавно да не може бити српско писмо оно које је у Србију унето 1915. г. на бајонетима непријатељске, аустроугарске, оружане силе. Оно је било српско само онда када је Србима била забрањена њихова ћирилица, као у време Марије Терезије, цара Франца Јозефа, и Павелића.

И само ћутање професора значи прихватање окупације српских земаља туђим писмом, а они ретки који су се огласили учинили су то само у својим књигама, определивши се за два српска писма. Што значи да су за хрватску латиницу.

На питању своје ћирилице Срби ће показати да ли могу повратити самопоуздање и национално достојанство, јер српска ћирилица не може опстати без ангажмана државе и свих њених научних, стручних и школских институција – или ће окупациона хрватска латиница, наслеђена из аустроугарске окупације Србије (1915-1918), југословенства и комунизма, свакодневно сведочити о коначном српском поразу.

ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА

С поштовањем,

Председник: Проф. др Зоран Милошевић

Categories: Аз и буки