“Стање ствари” преноси сведочење Смедеревца Александра Антића – лични поглед на Други светски рат, исповест човека по чијим успоменама неће бити писана историја нити ће се снимати серије/филмови. Антић је био припадник Српског добровољачког корпуса, највећи анимозитет осећао је према четницима, партизане је видео тек 1944, а ослобођење (или “ослобођење”, замена једног окупатора другим) Смедерева му је донело затвор. “Стање ствари” овим не жели да промовише или ставља се на страну било које од завађених српских формација, већ само да илуструје колико је, под комунистичким режимом, намерно и фалсификатима, створен хаос у схватањима следећих покољења о томе ко је тада био ко и шта је било шта – објављивање овог текста зато је и покушај да свако од нас, стављањем себе у положај оновремених људи, размисли којој би се он страни приклонио, и да тако стекне бољи увид у болне одлуке које су морале бити донете у то доба.

Александар Антић је учесник Другог светског рата, али његову причу нисте могли да нађете у читанкама. Важан податак јесте да разговор водимо на Карађорђевом брду[1], “ево ја сам овде између три гробља – нашег, немачког и јеврејског”.

Александар Антић, мај 2002. (фото: Драгутин Тобић)

ПРЕДРАТНИ ПОЧЕТАК: Рођен сам 1. октобра 1925, у Улици Браће Југовића, данашња Србина. Ту сам растао, ту сам први пут истрчао на улицу, први пут осетио да сам жив. Сваке вечери сам оптрчавао Смедерево по три-четири пута… Завршио сам, после четири разреда, три године заната.

РАТНИ ПОЧЕТАК: Ја сам имао петнаест-шеснаест година када је рат почео… Био сам овде, на Брду, када су 6. априла Немци бомбардовали Смедерево. Бројао сам, било је тачно 32 “штуке”. Највише су бомбардовали Железничку радионицу, данашњи Желвоз. Сартид[2] нису ни дирнули.

ОКУПАЦИЈА: Већ сутрадан, 7. априла, у Смедерево улазе Немци. Све је било то намештено, држава је била издата… Немци су дошли из правца Београда, гледали смо са Брда, улазе тенкови у град… Кад су Немци разбијали јеврејске радње и избацивали робу напоље, наши људи су долазили и носили. Од наших, смедеревских Јевреја, само двоје је остало. Немачки топови, противавионски, били су горе, изнад нас и у Краљевом винограду.

ЖИВОТ: Та ’41. је некако брзо прошла. Ми смо јурцали по Дунаву, пецали… Живело се нормално, нико нас није дирао. Био је тај полицијски час, никуд се није смело после осам сати увече, све до пет сати ујутро. Једино су се слободно кретали они који су имали аусвајс – мој отац је радио у Сартиду по сменама па је ишао, а и ја сам цео век провео у Сартиду…

ЈУНСКА ЕКСПЛОЗИЈА: Ја сам тог дана био на Гробљу. Прво се чуло неколико пушчаних метака, онда је била прва експлозија у шестој кули и бео дим, онда друга и сиви дим…[3] Сестра ми је била мала, поведем је кући, онда су биле две велике експлозије, размак минут-два, небо је цело горело. Не знам ко је то урадио: причало се да су Немци то урадили намерно, неко каже партизани… Нико то не зна, ко је и шта је. Углавном, погинуло је шест Немаца у Гимназији и још шест у Тврђави, било је дванаест гробова на немачком гробљу. За те погинуле Немце није било одмазде, иако су на сваких педесет метара били прогласи – “ко убије једног Немца у граду, сто Србина, сто грађана се стреља”.

Петојунска екслозија у Смедеревској твђави (преузето с блога Велимира Младеновића)

ВЛАСТ: Била је наша милиција, сто жандара, при нашем Комесаријату[4]. Нико никог није убијао, Немци нису убијали никога, нико није ни убијао ни Немце у граду.

РАДНА СЛУЖБА: Мој старији брат, Драгослав, 1942, ортачки отвара штампарију. Тамо сам и ја радио, све док није мој брат добио позив за радну службу[5]. Уместо њега одем ја, да би он наставио да води посао. Били смо стационирани у касарни, копали смо песак у Мајдану, биле су тада велике поплаве, изливао се Дунав.

СДК: Радна служба је трајала шест месеци и таман кад се ја вратим, кад завршим уместо брата, добијем ја поново позив за радну службу. После месец дана, дођу Милош Војиновић, после командир Четвртог батаљона и Стевановић, командант радне службе, предратни капетан – питају ко ће добровољно да иде у Српски добровољачки корпус? И оде нас двадесет и пет. Српски добровољачки корпус (СДК) чинили су добровољци, била је то војска за одбрану народа… Врховни командант је био Недић[6]. Неко нас је звао “недићевци”, неко “љотићевци”.

СДК (2): Да није било нас, добровољаца, СДК, било би још шеснаест Крагујеваца и двадесет Краљева. Да није било Љотића и Недића, Недић је био у заробљеништву у Немачкој, враћен је овде… Од када је основана СДК, ниједан Србин није убијен у граду. И да није Љотић основао војску, смедеревски Цигани би сви били стрељани: а Јевреје није могао ни Димитрије Љотић да спасе. То је била војска која треба да брани све унутрашње територије, све градове у Србији. Од кога? Од непријатеља. Ко је непријатељ? Па, Брозови. Тито није из Кумровца, сине мој, него из Беле Цркве… Тамо где је дигнут први устанак, Тито је из Беле Цркве, онда кад није успео устанак ’41, побегао за Русију. А тамо га овај Броз убио – а били слични. Ја сам ’43 први пут чуо за Броза.

ЧЕТВРТИ БАТАЉОН: Крајем 1942. одлазим у школу Војислава Илића у Београду, тамо се оснива Четврти батаљон Српске добровољачке гарде. И тамо је било шест месеци као радна служба – после можеш да иступиш. После су биле и две опште мобилизације. Положили смо заклетву за Краља и Отаџбину. Није било тајно, дефиловали смо кроз цео Београд. Ми никада нисмо ишли у борбу заједно с Немцима, али нас Немци јесу наоружавали.

Припадници Српског добровољачког корпуса (Преузето са сајта Србин.инфо)

“НЕМА СМРТИ БЕЗ СУЂЕНОГ ДАНА”: Да ти испричам како су хтели они да ме стрељају. За Ускрс ’43 идемо кући из школе Војислава Илића, побегнемо један Брана и ја. А било исто овако, Ђурђевдан одмах после Ускрса, Брани још била и слава, задржимо се ми два дана, кад смо се вратили – одмах у затвор. И будемо осуђени Брана и ја на стрељање, свучени смо били у гаће и кошуљу, прочитана пред батаљоном наредба, постављени смо на подрумска врата… Али, то је била грешка! Док смо ми били овде, нешто се десило, нека стража је нешто урадила и они мислили да смо ми с њима. Спасао нас командант радне службе, Стевановић, загрлио нас двојицу и рекао “Ову децу ако стрељате, поготову овога (покаже на мене), то дете познајем добро, онда стрељајте и мене”. И преиначе нам казну у 25 батина.

УЖИЦЕ: Онда одемо у Ужице, не видех ни једног партизана око Ужица те 1943. А ’42. била Ужичка република. Ја сам први пут видео партизане 1944. Са четницима нисмо били непријатељи, али они у шуми а ми у граду. И они су правили неприлике као и ови, партизани. И четници упадну у град, убију два-три човека, па Немци стрељају Србе.

МАНГУПСКА ПОСЛА: Око Ужица, у Шаргану, четници заробе нашег капетана и одведу га. Ми пођемо у стрељачком строју, по Тари, да тражимо капетана. И убију нам четници два човека из претходнице, из заседе. А нигде их нема. А тог капетана, после петнаест дана, четници пусте. Мангупска посла!

ЧИН: После сам био три месеца у Смедереву, нормално радио код брата у штампарији. У Нишу, у корпусу, био мој командир Дедић као ађутант и ја одем тамо. Он ме задржао као курира у штабу и добијем чин водника.

ПАРТИЗАНИ: Први пут сам видео партизане, изнад Лебана, у августу ’44. Ја сам се сакрио у шупље дрво, имао сам и митраљез, а неки партизан ми псује фашистичку матер. Ја фашиста?! Ја митраљезом, после се више није чуло ништа… Окрзнуо ми метак леђа, рикошет. Бацио сам на земљу на време, када је припуцало. Партизани припуцају пет минута, па побегну на друго брдо. Имали смо ту неколико чаркања, нису то биле борбе.

ЧЕТНИЦИ: А са четницима смо имали опасан сукоб код Сече Реке[7], три дана и три ноћи је трајало. Један наш мајор није имао жену па довео и свог сина, дете, био је каплар код нас а није имао ни 15 година. И то дете погине на Сечој Реци, ја сам га изнео…

Спомен плоча “Удружења војника ЈВуО” у Сечој Реци

ЧЕТНИЦИ (2): Ту у Лебану, видим ја да су четници сад с нама. Те ’44 први пут с нама учествовали против партизана. Тамо ми побили другове, а сад с нама. И кад сам то видео четнике, ја побегнем… Оставим митраљез код помоћника, као кренуо сам да донесем маст за митраљез. Један сељак ме прими да преноћим, да не идем ноћу, ја ујутро кренем за Београд. Имао сам коњички карабин и четрдесет метака, а ја то скинем чим сам ушао код тог човека. Али био добар човек, помогао ми. Ујутро ме још повезу неки наши, комора Добровољачког корпуса, до лесковачке станице. Нису ме познавали, ја их преварио да идем у Београд на воднички курс. На железничкој станици се мало одмакнем да ме неко не види, побегао сам.

КУРС ЗА ВОДНИКА: Вратим се у Смедерево. Био шест дана код куће, наводно идем на воднички курс, ови моји ме стално питају кад ћеш да идеш. Брат ми је био збораш, љотићевац. Ови његови стално питају када ћу да идем на курс. Ја где ћу, једно јутро одем у Милошевац[8], тамо сам имао стрину. Ухватим воз и сиђем у Милошевцу.

ЧЕТНИЦИ (3): Била тамо нека наша Смедеревка са ћерком, ја скинуо пушку и окачио на дрво, сели и бацамо једно другом јабуку у воћњаку… Одједном, дође неки Пајко, четник, са неким зарђалим пиштољем. Море гони се, кажем ја, нисам се плашио митраљеза а сад ћу да се плашим твог зарђалог пиштоља. Срећом, тамо је био командант Лука Чанак, учио ме да орем у радној служби, познавао ме. Лука Чанак је био југословенски капетан, само четници нису имали никакве униформе. А браде нису носили сви, ко је хтео да пусти он је пуштао, било је то добровољно… Сад има више четника него онда!

“РАВНОГОРКА”: И пита ме Лука Чанак, када ме препознао, шта ћу ја тамо? Залутао сам као и ви, капетане. А он каже – ја нисам залутао. А после погинуо, подментули му “равногорку”, ручну бомбу да проба и одма’ ескплодирала у његовим рукама. Лука Чанак ми рекао да оружје морам да предам, а ја како хоћу. И одлучим да останем. Онда ми врати Лука пушку и пет метака.

ТРОЈКА: И одвојимо се Брана, с њим сам био око Ужица, Пајко и ја да чекамо немачке аутомобиле између Милошевца и Лозовика[9]. Разоружавали смо Немце. Било је то два или три месеца пре ослобођења. Скупили смо 6 пиштоља, 15 шмајсера – сакрили смо то. И после нас казне, као неки затвор у дворишту, казнили нас јер нисмо смели да разоружавамо Немце. Ипак, после два дана био је велико скупљање четника код Вучака[10]. Мене капетан Ранко узме за курира и да однесем капетану Лазовићу поруку, замолим ађутанта да ми напише одговор, кад ађутант каже “сад ћу да те закољем, како ти мени смеш да наређујеш”… Некако се смиловао и написао одговор.

Мапа Смедерева са околином (GoogleMaps)

ПАРТИЗАНИ (2): Ја ујутро одлучим да идем, сви су знали да капетану Ранку ниси смео да идеш на очи без ракије, ја понесем чутуру и кажем стражи да идем капетану по ракију, а одем код зета из Вучака. Зет ми је био у партизанима, ја му предам оно оружје које смо узели од Немаца. Он ми помогне да пређем те страже, да стигнем до Смедерева.

ОСЛОБОЂЕЊЕ: Дођем у Смедерево. Није прошло ни два-три дана, ослобођење, дошли партизани. У ствари нису партизани, него дошли Руси, гађали оним њиховим “каћушама”, борбе овако није било. Први дан ослобођења, мене у затвор. Осумњичио ме један што је долазио све време рата код нас у штампарију, није рекао да сам био добровољац, него да сам збораш. А ја нисам био члан Збора, никада нисам био ни у једној партији, ни дан-данас. Мој брат јесте био збораш, као што је оно био општински секретар Комитета тако је он био секретар код Љотића. И он је побегао, рекао мени да останем, а врате га с воза из Италије и, у оној шуми, комунисти га убију.

ОСЛОБОДИОЦИ: Био сам у затвору од првог дана ослобођења па до 20. фебруара. Прво су нас одвели у Сиктановићев подрум[11], ту су четворица везана бодљикавом жицом, изведени и стрељани. После су нас пребацили у зграду тамо где је данас зубна амбуланта, шта је у том подруму побијено људи… Поготово је опасан био Миле Рашула. Преко хиљаду људи је убијено одатле, ту су пребијани а после их возили колицима и стрељали на Језави.[12]

ОСЛОБОЂЕЊЕ (2): Једног дана нас пребацили да радимо на Ади.[13] Ја са шлепа скочим у Дунав, тако ми дошло – стражари крену за мном, а ја се ипак вратим у бараку где смо били… И после три дана ме пусте. Нисам имао никакве кривице па ме пустили.

Записао и фусноте дописао: Александар Лазић

Први пут објављено маја 2002. у Смедеревској седмици

Categories: Разномислије