Вечито је актуелно старо питање судбине очувања српског језика, писма и веза расејања (или како се то новоговором зове – “дијаспоре”) са Србијом, као и остварења политичких и имовинских права српског расејања у самој Србији. Од стране српске државе изражава се жеља за сталним повећањем новчаних доприноса расејања Србији (који ни до сада нису били мали – али то су, углавном, новчане дознаке сродницима).

Нарочито се наглашава потреба повећања инвестиција исељеника у српску привреду – што би требало да буде на обострану корист. Досадашња искуства у томе нису неподељено позитивна. Довољно је сетити се само улагања и “улагања” (мање више сумњивих) представника расејања у туризам и у фармацеутску индустрију Србије … Анализа узрока томе је комплексна и одвела би нас предалеко, али – треба имати у виду и састав савременог српског расејања. Њега бисмо, у грубим цртама, могли поделити на две главне групе: стару и нову.

Ни оне нису, свака унутар своје групе хомогене, али у практичне сврхе би се могло рећи да се свака од њих састоји од по два дела. Унутар старог расејања постоје два – “најстарије” – из давнина па до Другог светског рата. Оно је било скоро искључиво економско (“трбухом за крухом”). Данас, најчешће у Новом Свету, живе његови потомци (унуци и праунуци), који су интегрисани – па и у великој већини асимилирани – у друштва у која су им доспели преци, уз одржавање лабавих веза са земљом порекла својих предака.

Други део старог расејања (“новије старо”) састављено је од још последњих живих појединаца – представника врло великог броја српских ратних заробљеника (нарочито официра и подофицира), који су одбили да се после Другог светског рата из немачког заробљеништва врате у нови, силом наметнути комунистички систем који је завладао у земљи, малобројније групе људства ЈВуО које су крајем рата успеле да се повуку под оружјем пред надирућим Титовим партизанима, као и од ретких појединаца којима је до краја педесетих година успело да пребегну преко херметички затворених југословенских граница (али, и тај део расејања се данас углавном састоји од потомака те подгрупе). Та подгрупа је била изразито политичка – антикомунистичка. Нови, послератни комунистички режим је на њих гледао и према њима се понашао као према непријатељима – а ни они му нису остајали дужни. Садашње власти Србије, које су добрим делом духовни – па и биолошки – потомци носилаца комунистичког режима, упркос честом изражавању лепих жеља за помирењем, нису ипак још у потпуности успеле да се отарасе свог комунистичког наслеђа.

Извор: “Политика”, 29.12.2008.

Ново расејање је, исто тако, сложено, али највећим делом је економско и слабо политизовано. Његов првобитни део потиче из времена извесног попуштања комунистичке диктатуре у ФНРЈ/СФРЈ , када је почетком шездесетих година XX века људима (највећим делом нешколованим) дозвољавано, уз најстрожу контролу издавања пасоша – бар у почетку – да оду на “привремени рад” у иностранство, а то је био тадашњи еуфемизам комунистичких властодржаца којим се маскирала чињеница да је привреда земље била преслаба да запосли све људе и жедна девизних дознака, док се о исељавању тада, из идеолошких разлога, није смело говорити. Многима је то заиста и било привремено, па су се после неколико година враћали, али највећи део је остао да живи у иностранству, довео породице, или тамо ступио у бракове и изродио децу – нову генерацију, која сада већ има и своју децу – унуке “гастарбајтера”. Овај део расејања је одржавао и одржава знатно тешњу везу са старом домовином од оних старијих групација. Поред тога, током и после грађанских ратова у Југославији, деведесетих година, њима се придружио и велики број српских избеглица из БиХ и Хрватске, чије су ратне и избегличке трауме и данас још свеже.

Најновији талас новог расејања је такозвани “одлив мозгова” и о њему је засад рано нешто одређеније рећи – али они су, по мотивима свог одласка, некако најближи оном “прастаром” – из XIX века, када се упркос Шантићевом “Остајте овдје”, морало одлазити “трбухом за крухом”.

Имајући у виду овако хетерогени састав расејања, тешко је о њему говорити као о хомогеном појму, јер свака од наведених група има унеколико различито социјално порекло, политичке погледе, социјално-образовни и узрасни састав, животна искуства, друштвени положај у новој средини, као и материјални положај… Али, оставимо то садашњим српским државним функционерима и политичким странкама који се труде да – сликовито говорећи – српско расејање “упрегну у своја кола” и исисавају им новац, као и разним удружењима “дијаспоре”, њиховим сарадницима, која, са својим вечитим паразитским функционерима мало кога из расејања представљају. Време ће показати са коликим успехом ће им то поћи за руком, али одмах да кажем: што се масовности тиче – ја сам скептик.

Ипак, упркос хетерогености састава, постоји и нешто што је заједничко свима – како групама тако и појединцима у расејању, били они свесни тога, или не – а то је, у сваком случају за оне који имају потомство, питање судбине и очувања језика, писма, знања и свести о пореклу…

Мада нисам ни социолог, ни чистокрвни Србин, ипак – на неки начин у овом питању поседујем – сликовито речено, вишевековно, скоро наследно, а и стечено “дијаспорско” искуство, па ћу покушати да га поделим са читаоцима. Ако ништа друго – уз захвалност великом Чика Јови Змају – биће то можда нешто као оно “Уз`о деда свог унука, метн`о га на крило, па уз гусле певао му што је негда било…”

У међувремену ћу у помоћ позвати још једног српског песника (кога својатају и Хрвати), Петра Прерадовића:

Роду о језику

“О језику, роде да ти појем,

О језику милом и твојем и мојем!………

По њему си све што јеси:

Без њега си без имена,

без дједова без унука,

у прошлости сјена пука

у будуће нити сјена!…”

Тешка је то, озбиљна и за многе болна тема…

Како се, живећи деценијама (а да и не говоримо – генерацијама) у страним земљама и друштвеним системима, треба и може држати овог потресног завета тог песника, аустро(угарског) генерал-мајора, Петра фон Прерадовића (1818-1872)? Истина, ни њему и потомству то није пошло за руком. Он је још у младости, због каријере, прешао у римокатолицизам, касније се чак бавио и спиритизмом, а и унука му, Paula von Preradovic (1887-1951) – кћи сина му, Душана (још увек очувано српско име!), аустроугарског морнаричког официра, стационираног у Пули, где је и она одрасла, постала песникиња, истина не више српска, него аустријска, и најпознатија по томе што је и аутор текста аустријске националне химне, Land der Berge, Land am Strome ….а, на овај начин се приближавамо сржи оног што желим да испричам на основу сопственог искуства…

Paula von Preradović на поштанској марки Аустрије из 1996.

Ако си са брачним другом дошао у иностранство из Србије седамдесетих година прошлог века на – за нас, одрасле дођоше – званично звани “привремени рад” на Запад, у крилу породице је са језиком било лако. Ми међусобно говоримо српски; за нашу децу, која су била мала када смо дошли, било је већ мало сложеније, требало је да брзо науче нови језик и практично одмах почну школовање на њему; а тако и – истина, касније, за унуке, поготово оне из мешовитих бракова?!

Мени одлука о одласку из Титове Југославије није била ни мало тешка, ни трауматична. Није се радило о одласку “трбухом за крухом”. Били смо запослени и живели “као сви”. Многи су тиме били задовољни – ја нисам; желео сам да престанем да се стално контролишем, да мислим и да говорим слободно, читам и пишем шта хоћу – а то у Титовој Југославији није било могуће и препоручљиво. Одрастао сам у породици “белогардејских” избеглица из Русије – дакле, по тадашњој дефиницији – “реакционарној”, а тако сам и био васпитаван, и што је још “најгоре”, тим пореклом сам се поносио. Детету и младом човеку који је тако одгајан није било ни мало лако живети и сналазити се стално у улози “двоструке” личности, успешно скривати своје праве мисли и осећања и играти, нимало лаку, улогу лојалног и задовољног, покорног грађанина… Када сам се оженио Српкињом – на моју срећу, такође из “реакционарне” породице – маску сам могао скидати бар у кући; али када су дошла деца, нисмо никако желели да и она одрастају под друштвеним и политичким условима у којима смо ми били принуђени да одрастамо. Чим сам видео прву повољну прилику, одселили смо се у Холандију – нашавши претходно, по једном огласу, запослење у струци, док је шпедитер новог послодавца регулисао сва административна питања пресељења из Београда (намештаја, библиотеке, слика, итд.). Оне су нас дочекале у новом стану, у новој земљи у којој смо и остали…

Од тренутка када смо се, те 1971. године, доселили у Холандију и почели живот у њој, све је ишло “као по лоју”. Није било никаквих егзистенцијалних проблема. У почетку нам је, док нисмо научили холандски, течно знање енглеског било од помоћи; радили смо успешно у својој професији, нисмо осећали никакву дискриминацију и једино чега смо се јако чували били су контакти са југословенском амбасадом, конзулатом, југословенским клубовима и ресторанима, југословенским допунским школама, јер знали смо – то су све дугачки пипци тадашњег комунистичког режима због кога смо и отишли из земље. Према том систему сам се и из даљине, док нисмо добили холандско држављанство, држао принципа млекаџије Тевја из “Виолинисте на крову”: Боже, чувај цара… али, држи га што даље од нас!

Резултат: Деца нам нису ни знала шта је то и где је “југословенска допунска школа” (српских тада, наравно, није ни могло бити). Са нама, са посетиоцима из земље – бабама, дедама, ујацима, сестрићима – говорили су српски; научили смо их да пишу и читају ћирилицом. Ипак, године и живот неумољиво чине своје (знам да је отрцано тако рећи, али – неизбежно је тако). Данас су они одрасли, универзитетски образовани, са нама говоре српски – али међусобно ипак холандски. У мешовитим су браковима, па наши унучићи, неизбежно, говоре само холандски – и ми са њима. И тако – српски језик се изгубио већ у првој следећој генерацији. Грех (?) је мој – не оправдавам се, али објашњење имам. То сам свесно учинио, поучен историјским искуством свог рода.

Рођен сам у Београду, последњих година Краљевине, али у мешовитом браку (мати Српкиња), а усред тадашње велике руске избегличке (белогардејске) колоније у Београду, која је имала свој богат културни и политички живот и цркву, али је убрзо (крајем 1944. г.) нестала; међутим, то је друга и нимало једноставна политичка прича. Први језик ми је био руски, а матерњи – српски, научио сам тек у основној школи. Томе су се одмах придружили француски и енглески – прави галиматијас. Касније сам открио да нисам ни Рус, ни Србин, него Грк, јер су се моји грчки преци доселили у Русију у XVIII веку, и то под скоро истоветним околностима као и они Срби из “Сеоба” Црњанског. Већ деда и отац ми више нису знали грчки (мајке су им биле Рускиње). Тако је мој прадеда, рођен у Русији (исто као и чукундеда), од оца и мајке Грка, доживео исто оно што сто година касније доживех и ја – рецидивиста (да ли је то била казна?). Унуци нам више нису говорили језик предака! Руски би и остао језик нашег рода, да се није умешала Историја са крвавим руским грађанским ратом и однела, “нас – Беле”, 1920. године на својим таласима у Србију. Ту је онда дошао и српски језик, а одатле је после паузе од 50 година са језицима већ ишло брже.

У свом окружењу, у Холандији, имам неколико примера универзитетски образованих Срба који су дошли из СФРЈ и који немају мултиетничку позадину као ја, али ипак имају слично искуство: деца су им рађана делом и у иностранству, нека су постала адвокати, лекари, један чак и професор и ректор универзитета. Српски језик је у тој млађој генерацији (скоро) изгубљен. Унуци поготово не говоре српски. Остаје само успомена да имају српске корене – ако се и та успомена негује. Ипак, успомена је важна и бар њу је сигурно могуће и потребно чувати јер – на свом примеру сам видео да – ако потомство зна о прошлости може да добије вољу и да је истражи. То сам учинио и сâм са својим грчким коренима и истражио их, све до одласка мојих предака са Пелопонеза у Русију, 1784. године, и научио помало да говорим грчки, јер скоро 20 година живим са супругом лети на Крфу, а село предака, у планинама Пелопонеза, посећујем често. Уз то, наравно, остају и породични обичаји, предања и вера… а и записи које ћу унуцима оставити. Да ли ће их занимати – то је друго питање, али – имаће их.

Ову суморну, али реалну, причу наставићу ведријим интермецом (тако ће можда ово испасти и нека врста трагикомедије). Међутим, њу могу разумети само они који су гледали амерички филм “Моја велика мрсна православна свадба”: Моја кћи (не због њене религиозности, него вероватно да се зна “ко је газда у кући”) није желела да се уда за свог момка, Холанђанина, док овај не пређе у православље! Пристао је, без двоумљења. Тако је мој будући зет, Холанђанин Питер, у руској Заграничној цркви у Бриселу, постао Пјотр (јер смо тада живели једно време у Белгији). Није био само попрскан светом водицом, него по руском пропису три пута потпуно преко главе загњурен у буре са водом (баш као и на оном филму), под запањеним погледима својих холандских родитеља, атеиста, које је тај егзотични призор толико фасцинирао да су касније у бриселску руску цркву на синовљеву свадбу, која је трајала сатима, из Холандије довели цео аутобус својих пријатеља, чланова холандског “Ротарија”.

Мој син није био толики фанатик, па своју супругу није натерао да мења веру – али све наше четворо унучади (троје од кћери и једно од сина) је крштено – што у руској Заграничној, што – после помирења двеју руских цркава – у “московској” цркви у Ротердаму.

Ја о горепоменутом филму ништа нисам знао, док неколико година после њиховог венчања мој зет, Пјотр Робертович (ово сасвим “по руски”, са отчеством!) није донео један филм (“My Big Fat Greek Wedding”) који “обавезно морамо заједно гледати”. Гледајући га (и небројено пута понављајући) био сам запањен – зацењивао сам се, плакао од смеха: филмски отац/деда, Грк, био је пљунути ја, а и сви односи у фамилији су били невероватно слични!

Знао је да ниподаштава Американце (као и ја Холанђане, понекад, а – у ствари – потпуно неосновано) истоветним причама о грчкој супериорности – о томе како су “они” у далекој прошлости малтене висили по дрвећу обешени о репове, док смо “ми” у Атини дискутовали и писали о философији, демократији и поезији (фалили су ми још само златни стони ножеви и виљушке са двора Немањића – али, то је српски специјалитет), и о томе како све апстрактне речи њиховог језика имају грчки корен (онај деда са филма је чак “успешно” извео и лингвистичку акробацију “доказавши” да чак и јапанска реч “кимоно” има грчки корен).

Најсмешније и потпуно погођено било је и то да и наше две куће раздвајају само једна врата, кроз која унучићи сваки час врше инвазију бабине и дедине куће захтевајући ово или оно, а при том једине две српске речи које знају су “баба” (врховни командант нашег заједничког живота) и “деда”. А о командовању, могу само навести пример из оног филма: мајка, у тренутку доношења одлука каже деци: “Мушкарац јесте глава породице, али жена је врат, па глава гледа тамо куда је врат окреће!”… Пре неколико дана, са већ мало поодраслим унуцима (најмлађи 9 година), гледали смо онај филм, они по први пут – и приметио сам да су уживали препознајући многе ситуације главних јунака који су се нашли у страној земљи, а које одговарају и њиховим искуствима са нама и слатко се смејући свему…

У Холандији постоје две старе групације досељеника које су се потпуно утопиле и изгубиле језик, али не и религију и презимена. Једна су француски Хугеноти (протестанти) који су се, бежећи од римокатоличког прогона у Француској, у XVII веку населили у Амстердаму један део града, назвавши га “врт” (jardin) – од чега је временом настао кварт Јордан (и убрзо заборавили француски), а друга су Јевреји, шпански и португалски – Сефарди, који су од римокатоличког прогона и инквизиције у истом периоду избегли у Холандију и данас практично нико од њих не говори ранији, ладино језик. То исто важи и за другу, већу, групација Јевреја досељених са истока (Немачка, Пољска, Русија), који су такође изгубили свој језик – јидиш. И од једне и од друге групе остају једино презимена (а и своје вере су задржали) и обе групе Јевреја у верском животу чувају стари библијски језик – хебрејски.

Најстарији траг српства на који сам у свакодневном животу у Холандији наишао је био овај: почетком деведесетих година прошлог века, наша кћи, тада студент, из Амстердама је дошла кући на славу (девојачку славу моје мајке Српкиње – Св. Николу, кога и славимо), носећи одатле – на моје запрепашћење, малу тацну са славским житом! Добила ју је од једне другарице, чистокрвне Холанђанке. Прабака те девојке се крајем 1913. са мужем (стручњаком за дуван) доселила из Врања, јер је њихов газда, Турчин, власник неке тамошње дуванске фирме, после Првог балканског рата избегао и пренео своје послове у Холандију, па повео и њих. Фамилија се после ширила, у њој су одмах превладали Холанђани, али прабака је живела дуго и била је толико омиљена да су – у спомен на њу и још дуго после њене смрти – за православног Св. Николу кували жито (Св. Никола по новом календару, 5. децембра, иначе је најважнији народни, породични и дечији празник и свим Холанђанима). И тако, у оној холандској породици потомака пра-пра баке, Врањанке, остао је и неки траг православног Св. Николе…

У детињству, пред спавање, моја руска бабушка ми је често причала бајке на руском; својој деци сам их причао на српском и не сањајући да ћу их унуцима причати… на холандском… a како ли ће ићи даље? Али, најважније је да се бајке деци ипак увек причају.

Језик се лакше може очувати и преживети кроз генерације само у већим колонијама усељеника. То, нпр. имају Пољаци и Грци у Америци, а ми – остали, претапамо се, ко брже, ко спорије, остављајући за собом можда и понеки нејасни траг. А њега, као и трагове у песку на обали, на крају неизбежно преплављују и бришу таласи интеграција и асимилација.

Колико је све то добро, или лоше, само Бог зна, али Он је и учинио да то буде неизбежно, а сви који се одлуче на озбиљни корак одласка из родне земље требало би свега тога да буду свесни. То се нарочито односи на ову, најновију, групу из “одлива мозгова”, којима се обраћам, баш као деда који је свог унука “метн`о на крило…”

Categories: Аз и буки