Дејан Бараћ: Економска слика наших (не)прилика

    „Статистика је као бикини –

оно што показује јако је примамљиво,

али је много важније оно што скрива.“

Арон Левенштајн, професор економије

dejan-barac-2Крајем седамдесетих година прошлог века српски патријарх Герман (Ђорић) учествовао је у  обележавању годишњице цркве Лазарице у Крушевцу и том приликом служио литургију. Као један од покровитеља манифестације, Секретаријат за културу (министарство културе) СР Србије обезбедило је патријарху службено возило и младог возача, имао је 25-26 година. При повратку за Београд, на једној деоници магистралног пута возач је повећао брзину на 120 километара на час.

–  Младићу, чини ми се да возиш пребрзо, упозоравао га је патријарх са задњег седишта.

–  Не брините, Ваша Светости – Бог је са нама, гласио је одговор младог возача.

–  Јесте Бог с нама, али је ђаво за воланом.

Од ове истините анегдоте касније су стварали вицеве. Зашто је анегдота овде саопштена? Плодове стратешких одлука у областима политике, економије и образовања које се доносе данас, или су се доносиле јуче, уживаће будуће генерације. Због тога је важно ко у одређеним институцијама данас „седа за волан“ и долази у прилику да „даје гас“ и кочи. И те како је битно да се зна да презадужена држава не може да рачуна на суверенитет, јер повериоци могу стратешки да утичу на њене политичке и економске одлуке.

(Не)конкурентност политичке понуде

„Мене ова ситуација у економској политици подсећа на ону Његошеву – ,доста лијепијех, има и богатих, но грднијех по сто (десет!) пута више‘. (…)

Ја сам довољно стар да не могу лако да будем оптимиста. (…) Тешка је ситуација и она је добрим делом условљена чињеницама које нико не контролише. Ми смо склони да грдимо политичаре. Међутим, и њих на одређена понашања гони политичка конкуренција. Онај ко жели да се дочепа власти и да на њој опстане, мора да нуди бирачком телу краткорочне добитке макар и по цену вишеструких будућих штета. Јер, ако он то не чини – неко други ће доћи на власт и то ће чинити на још гори и деструктивнији начин.“

(Љубомир Маџар, економиста и универзитетски професор у пензији, емисије „У средишту пажње“ Радио Београда 1 од 21. септембра и 26. децембра 2012. године)

Како се вара статистиком

Да би што боље сагледао опште здравље човека, лекар треба да прати више показатеља – телесну температуру, крвни притисак, крвну слику пацијената итд. Тако и у анализама треба упоредо посматрати више параметара, њихове апсолутне и релативне износе и односе, као и номиналне и реалне вредности. Подсетимо да је још далеке 1954. године амерички новинар Дарел Хаф (енг. Darrell Huff) објавио књигу „Како лагати статистиком“ (енг. How to lie with statistics), а у наредним редовима ћемо пружити неколико примера као илустрацију.

Проценти и те како могу да заварају. Када се каже да је неки показатељ повећан за одређени број процената, битно је и да се саопшти и колика је почетна вредност у односу на коју се посматра повећање. Претпоставимо да је нека фабрика током јануара произвела количину од 100 производа, затим у фебруару смањила производњу за 90 процената у односу на јануар, да би у марту повећала производњу за 200 процената у односу на фебруар. Колико је производа произведено у марту? Рачуница је једноставна: у фебруару је произведено десет производа (100 – 0,90 x 100 = 10), док је у марту произведено тридесет производа (10 + 2,00 x 10 = 30).

Уколико саопштимо да је стопа смртности становништва од кардиоваскуларних болести у држави А три пута већа него у држави Б, стиче се утисак да су у држави А далеко бољи услови живота него у држави Б. Међутим, сакрили смо једну важну чињеницу, а то је да просечан животни век у држави А износи 68 година док у држави Б износи 82 године. Другим речима, пре представљања података требало је раздвојити две групе грађана у обе државе – односно подвући црту на 60 година која представља почетак старења савременог човека (или на 65 година што представља старосну границу за пензионисање у већини земаља), па тек онда саопштити стопу смртности становништва од кардиоваскуларних болести за две групе становништва у посматраним државама.

Када агенције за истраживање јавног мнења објављују резултате својих анкета, често истичу да је узорак репрезентативан, али и прећуткују чињеницу да на сваког грађанина који је пристао да буде анкетиран долази бар још један грађанин који је одбио анкету. Због наведеног, резултате истраживања јавног мнења треба прихватати са резервом. Додуше, понекад агенције прибегавају пондерисању, односно податке из анкете множе са одговарајућим тежинским факторима, али то је већ друга тема.

db-d-1

Графика: „Блиц“, април 2013. године (кликните за већу слику)

Стопа (не)запослености

У периоду 2006-2008. стопа незапослености у Србији се смањила за неколико процентних поена, а стопа запослености готово се није мењала – тачније, пала је за око 0,5 процентних поена. Како је то могуће? Национална служба за запошљавање (НСЗ) Србије је „обрисала“ са евиденције све оне неактивне грађане од 15 до 64 године који се нису редовно пријављивали овој служби. Према томе, реалнији показатељ од стопе незапослености је стопа запослености, мада је најбоље када се истовремено саопште оба параметра. Насушно је важна чињеница колико запослених у реалном сектору ради у „здравим“ предузећима, банкама, осигуравајућим кућама итд.

db-d-2

Стопа запослености  у Србији дефинише се као однос запосленог становништва и укупног броја радно способног становништва између 15 и 64 године. Нпр. у фебруару 2013. године у Србији је било око 1,72 милиона запослених (нерачунајући и око 91 хиљада запослених у органима безбедности, а који нису предмет званичне статистике) и готово 5 милиона радно способног становништва (то је око 70 процената становништва државе). Према томе, стопа запослености у Србији у фебруару 2013. износила је 34,4 процента без органа безбедности. Навешћемо да је у 2012. години стопа запослености износила 35,5 процената (просек без органа безбедности) и да је у нашем окружењу у неповољнијој позицији била једино Босна и Херцеговина, где је стопа запослености износила око 26 процената (2012). Поређења ради, просечна стопа запослености у 27 земаља ЕУ износила је око 64 процената (2011), с нагласком да EUROSTAT прелази на нову дефиницију стопе запослености, а која се односи на становништво од 20 до 64 године (енг. Europe 2020 employment rate indicator) и за 27 земаља ЕУ овај показатељ је износио у 2011. и 2012. години – 68,6 и 67,9 процената, респективно.[1] (Напомена: Не треба искључити могућност да ће у будућности РЗС да користи управо стопу запослености која обухвата становништво од 20 до 64 године, односно до последње године пред старосну пензију.)

db-d-3

Када се од укупног броја радно способног становништва од 15 до 64 године изузму ученици, студенти, наши држављани са пријављеним пребивалиштем у иностранству, лица са посебним потребама итд, добијамо потенцијалне радне ресурсе нашег друштва (око 2,86 милиона особа). Стопа незапослености у Србији рачуна се као однос незапосленог становништва које активно тражи посао и уједно се на свака три месеца пријављује Националној служби за запошљавање (НСЗ), и становништва које формално чини потенцијалне радне ресурсе друштва. Према томе, стопа незапослености у Србији је у фебруару 2013. износила око 26,5 процената (око 779 хиљада особа било је на евиденцији НСЗ), док је просек за 2012. износио око 24 процента. Међутим, стопом незапослености нису обухваћене категорије које је НСЗ „избрисала“ из евиденције због нередовног пријављивања: 1) наши држављани са непријављеним пребивалиштем у иностранству, 2) особе које живе искључиво од дознака из иностранства, 3) неформално запослено становништво (особе које раде „на црно“), 4) особе које су изгубиле сваку наду да ће се запослити, па су самим тим престале да се пријављују на евиденцију код НСЗ итд.

b-t-1

Кликните за већу слику

Просечна зарада као (саставни) део игре речи

Републички завод за статистику (РЗС) Србије објављује просечну зараду исплаћену током месеца, а не просечну месечну зараду. Међутим, добар део становништва не разуме ову игру речи. „Просечна зарада исплаћена у марту“, дакле, није исто што и „просечна мартовска зарада“. Да би се понудила што боља илустрација, у табели је дат баналан пример – рачунаћемо „просечне исплаћене месечне зараде“ за три радника, при чему Радник I ради у јавном сектору и прима редовну зараду, док Радник II и Радник III раде у реалном сектору и примају нередовне зараде (видети табелу). Током месеца априла Радник I је примио мартовску зараду, Радник II јануарску, док је Радник II примио фебруарску зараду. Према томе, просечна исплаћена зарада у априлу била је 700 долара. Међутим, како су зараде Радника II и Радника III наредних месеци додатно касниле, просечна исплаћена зарада се из месеца у месец увећавала – док је куповна моћ посматране групе од три радника у јулу била више од два пута мања него у априлу.

b-t-2

Кликните за већу слику

Истини за вољу, саопштавању „просечне исплаћене месечне зараде“ прибегавају и статистички заводи свих држава из непосредног окружења Србије. Ако би се у домаћим статистичким приказима раздвојиле зараде у јавном сектору, јавним предузећима и приватном сектору (предузећа, предузетници, банке, осигуравајуће куће итд), постало би очигледно колико зараде запослених у приватном сектору „каскају“. Само међу привредним друштвима и предузетницима једва да је 18 процената зарада редовно. Стога, не можемо да се отмемо још једном утиску – што више радника у приватном сектору буде остајало без посла или примало зараду са закашњењем, учиниће то да редовне и стабилне зараде у јавном сектору и јавним предузећима допринесу да „просечна исплаћена месечна зарада у Србији“ номинално и реално расте из месеца у месец. Не треба посебно подвлачити како би далеко већа корист била да се број запослених у Србији повећа за 200 хиљада у разменљивом сектору, па макар „просечна исплаћена месечна зарада“, која као што видимо не представља потпун економски показатељ, била убедљиво најнижа у региону. Не треба заборавити да овде извире још једна опасност. Статистички показатељ „просечна исплаћена месечна зарада“ узима се као репер са којим се пореди просечна месечна пензија, или у још горем случају – пензије се пореде са платама у јавном сектору. Исправније би било када би зараде у реалном сектору биле репер према којем би се управљале плате у јавном сектору и пензије, уз услов да се послодавци у приватном сектору „натерају“ да не исплаћују део зарада запосленима „на руке“.

db-d-6

Графика: „Блиц“,  мај 2012. године  (кликните за већу слику)

Стопа запослености је у тесној вези са куповном моћи становништва Србије, а која од 2009. године у паду. Промет робе у трговини на мало током периода јануар-јун 2013. године – у односу на исти период 2012. и 2011. године – био је реално (односно у сталним ценама) мањи за 7,8 и 8,7 процената, респективно.[2] Уопште узев, куповна моћ становништва Србије може да опада због неког од следећих разлога: 1) смањује се број формално запослених, 2) зараде све више касне, 3) смањује се број неформално запослених (они који раде „на црно“), 4) зараде су реално мање, 5) остали приходи грађана (дознаке, накнаде за станарину, закупнине за малопродајне локале и сл.) су мањи, 6) повећање ПДВ-а (нпр. од 1. октобра 2012. виша пореска стопа је увећана за 2 процентна поена, са 18 на 20 процената), 7) оптерећност грађана кредитима (које све теже отплаћују). Мања куповна моћ значи и мању тражњу на домаћем тржишту, а самим тим и губитак радних места најпре у сектору услуга. Све док се на „поправи“ стопа запослености (нарочито кроз раст броја индустријских радника), не може да се рачуна на озбиљнији раст куповне моћи становништва Србије.

Права слика о исплаћеним зарадама у Србији би се стекла тек онда када би РЗС објавио њихову структуру: 1) број редовних зарада које су исплаћене за претходни месец, 2) број исплаћених зарада које касне, а односе се на сваки ранији месец појединачно (чињеница је да касни више од половине зарада!), 3) износ свих зарада у виду хистограма, како би се јасно видело у којем опсегу се налази најчешће исплаћена зарада, која је реалнији показатељ од просечне зараде, 4) колико износи медијана – то је износ који разграничава две једнаке половине запослених, оне који примају мање од оних који примају више од тог износа (медијана не мора да има исту вредност као најчешће исплаћена зарада), 5) кумулативан износ свих исплаћених зарада током месеца, 6) раздвајање зарада запослених у јавном сектору, јавним предузећима и приватном сектору и 7) утврђивање колико радника је само формално запослено, а не прима никакве надокнаде.

Истини за вољу, исплаћене и опорезоване зараде нису права мера животног стандарда становништва Србије. За комплетну представу, озбиљним анкетама би требало да се утврди колико заиста домаћинства приходују током месеца, квартала или године на основу опорезованих прихода, дознака из иностранства, натуралне привреде, рада „на црно“ итд.

Advertisements


Категорије:Не само о економији

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s