(Antiwar, 02. 12. 2013)

Сећате ли се “Наранџасте револуције”?

Може вам се опростити ако се и не сећате те украјинске “обојене револуције”, организоване, финансиране и планиране на Западу (“color revolution,” organized, financed, and planned in the West ), која се утапа у дугин спектар пропалих операција са подршком Запада за промене режима после пада СССР-а: у Југославији (2000) – што је довело до пада режима Слободана Милошевића, али ипак није успело да се дефинитивно инсталира “прозападна” влада, затим “Ружичаста револуција” (2003) Грузије – која је посадила лудака Сакашвилија на власт, па “Тулипанска револуција” у Киргистану – која је за свој амблем узела ружичасту боју али се завршила крвавом побуном и довела до хаоса који се наставља. Либанска “Кедар револуција” је покушала да тај свој амблем натури (2005) покушавајући да тамо инсталира “прозападни ” режим уз подршку “продемократских” група из САД и ЕУ; успели су да протерају Сирију из Либана, али су им пропале намере да неутралишу Хезболах и покушај да приграбе власт само за себе.

Украјинска “Наранџаста револуција” се ипак разликовала по томе што је имала снажну сопствену “причу”, која није била само прича: имали су харизматичног лидера револуције, Виктора Јушченка (Viktor Yushchenko), некадашњег премијера под владавином просовјетског председника Леонидом Кучмом, а пре тога и руководиоца Народне банке Украјине. Уздигао се као “омиљени дечко” Запада, “реформиста” коме се приписивала лавља улога, и који је постао и чувен када је “отрован ” (“poisoned“) диоксином – што је врло необичан метод да неком смрсиш конце, и упоредиво је са мистериозним смртима (mysterious deaths) помоћу тровања полонијумом руског пребеглице Александра Литвињенка и палестинског лидера Јасера Арафата.

Услед наводне изборне подвале украјинских власти у корист Виктора Јануковича, који је био про-владин, про-руски кандидат, а уз то и наводног тровања Јушченка – опет наводно од стране Владимира Путина и КГБ-а, Јушченко је после поновљеног другог круга избора (run-off election) постао 2004. председник Украјине. Међутим, ускоро су наранџасти револуционари почели да се узајамно прождиру (devouring their own), јер се тај покрет распао на различите интересне групе које су се сврставале уз овог или оног сумњивог олигарха, док је економија настављала да се срозава.

Тако се и Јушченкова популарност убрзано срозавала, док се такозвано “тровање” све више стављало под сумњу, чему се придружио и његов бивши главни саветник и кум његовог детета Давид Жвања (David Zhvania), који тврди да су докази за тровање били фалсификовани. Низ других личности, укључујући ту и бившег тужиоца (a former prosecutor), изнели су од тада нове доказе о томе да је “тровање” била подвала смишљена за дискредитацију опозиције и прогуравање Јушченка на председнички положај. Ја сам опширно писао о том “тровању” (“poisoning“), износећи сумње у његову истинитост и у научне докази који су се чинили да га потврђују. Лотар Вике (Lothar Wicke), главни лекар клинике која је испитивала Јушченка, од почетка је говорио да нема доказа (no evidence) о тровању и тврдио да су му претиле Јушченкове присталице.

Украјинска “Наранџаста револуција” – делимично финансирана од западних “продемократских” владиних агенција, укључујући ту и НЕД/УСАИД (NED/USAID), као и њихових британских и ЕУ парњака – у суштини је била почетак једног новог хладног рата (new cold war) са Русијом. Обновљена конфронтација Исток-Запад се закувавала још од оног тренутка када је Путин избацио (threw out) лоповске прозападне олигархе (oligarchs) који су окружавали руског председника Бориса Јељцина, чиме је почео да баца изазов западном програму глобалне доминације.

Направљен је велики проблем од такозване Путинове енергетске уцене (“energy blackmail“), што је омиљена западна прича о руском медведу који је у ћошак сатерао јадну и беспомоћну девицу – Украјину – присиљавајући је на бесрамне и неморалне економске радње, као што је нпр. плаћање тржишне цене (market prices) за руску нафту и гас.

Отоич, у гадним старим данима, док је Украјина била део СССР-а, украјинска енергија – као и остале гране и сировине, нпр. исхрана – имала је субсидије од централне владе у Москви. После пада комунизма, та пракса је настављена – све док Путин није постао председник. Он је тај који је започео кампању “уцењивања” чинећи тачно оно што је Запад захтевао да од почетка своје владавине и учини: да уведе тржишне цене основних сировина, укључујући ту нафту и гас.

Јушченко и његова тадашња савезница Јулија Тимошенко (Yulia Tymoshenko) – која је сада у затвору због корупције – оптуживали су Русију за практично све многобројне украјинске проблеме и на тај начин подстицали [украјински] ултра-национализам који се крчкао под површином још од пада СССР-а. То двоје је бацало погледе на Запад – нарочито на ЕУ (European Union) – као на једину животну будућност за своју земљу, па су чак и говорили о уласку у НАТО (entering NATO).

Како неуспех опоравка економије, тако и ауторитарни импулси наранџастих револуционара, подстицали су растуће разочарење у земљи и промену среће [наранџастих] – што је онда поново довело Јануковича на власт. Када је Јушченко, бивши херој наранџасте револуције, покушао да 2010. буде реизабран, добио је само мало изнад 5% гласова (a little over 5 percent ) и био елиминисан већ у првој рунди.

Ако мислите да је то означавало крај западног покушаја да Украјину ишчупа из орбите Русије – размислите поново: они никада неће одустати. А, изгледа да су овог пута и научили своју лекцију – сада своју ствар не везују за личност која би могла да не успе, какав је Јушченко, или чак и за још мутнију (more flawed) као Тимошенко – уместо тога, прикачили су се на апстракцију у виду ЕУ (the EU),  као заставу око које ће окупити своје снаге.

“Придружено” чланство Украјине је дуго било у стадијуму планирања (planning stage), делом одлагано због њеног економског стања, а делом и због непопуларности “Европске идеје” у источним про-руским деловима Украјине. То питање више није могло да се одлаже, па је постало централна тема недавног самита ЕУ, на коме је уздизање Украјине на другоразредни статус “придружености” требало да буде главно. Јануковичево одбијање (Yanukovich’s refusal ) да потпише уговор је запањило еурократе и на болан начин пробушило њихове претензије, које су у последње време већ ионако претрпеле више удараца. На том самиту је, како кажу, Ангела Меркел  изгрдила Јануковича: “Очекивали смо више” (“We expected more“).

Она је очекивала тоталну капитулацију Украјине пред захтевима ЕУ: да “реформише” (“reform“) своје судске процесе тако да престане “селективно гоњење” омиљених политичара еврократа, а да се у затвор бацају “они које треба”. Исто тако, очекивала се “реформа” изборног система Украјине, која потпуно не-фер фаворизује кандидате који су популарни у редовима украјинског народа, уместо локалних крпених марионета ЕУ.

Зашто би Јанукович потписивао тај уговор – осим, наравно због илузија о “укључивању у Европу”? Да је потписао поставило би се питање зашто су онда Украјинци, уз своје руске земљаке, уопште водили борбу против Немачке (fighting the Germans) током Другог светског рата и најзад их избацили из земље уз незамисливо велике губитке? Зашто су збацили јарам Русије после нестанка СССР-а – зар само зато да предају свој тешко стечени суверенитет следећем амалгаму социјалистичких држава?[1]

Еврократи имају [сада] своју украјинску пету колону на улицама Кијева (out in the streets), која напада владине зграде, бије се прса у прса са полицијом и примењује оне агресивне тактике које тако добро познајемо из “обојених револуција” прошлости.

Али, овај наранџасти покрет је сасушен и до сржи труо, феномен без [животног] сока који за свој политички идеал има безличну бриселску (Brussels) бирократију, коју сви ужасно мрзе – од Грчке, преко Шпаније, до оног што је некада било (used to be) слободне земље Енглеске. Па, нека им је са срећом!

Про-ЕУ хулигани на улицама Кијева су пиони у већој игри – новом хладном рату са Русијом (the new cold war with Russia). У тој бици су Европљани на првој линији фронта, док Американци мућкају и маневришу иза сцене, жедни освете против оног јединог човека који их је на сваком заокрету победио и надмудрио: Владимира Путина.

Крај првог хладног рата је променио многе ствари, али остаје једна непорецива географска чињеница: територије бившег СССР-а биле су највећи део копна ван контроле западних сила. Уз привремени вакуум моћи у Кремљу, Запад је брзо ускочио (quickly moved in) у те рушевине, али успех је – као и у Украјини – био ограничен.

Мада се стара руска империја смежурала до својих ранијих димензија, остали одломци совјетске целине нису пали као зрела крушка у руке Западу. Док је сама Русија, под Јељциновим режимом, била чврсто у стиску руке (the grip) “про-западних”

саветника и олигарха који су профитирали на владином програму “приватизације”, сама историја оних ранијих совјетских сателита се супротстављала брзом западном преузимању. Они су се одупрли Немачкој, борили се против Руса[2], и нису били вољни да свој суверенитет предају шачици зализаних мућкароша који имају западну подршку, уз много новца за разбацивање.

Еу-самитовци су морали да се задовоље увођењем Молдавије и Грузије у статус ЕУ- “придружених ” (“associate“) – а те две земље су још понајмање европске (можда једино са изузетком Турске) од свих кандидата за ЕУ статус.

Ако је Грузија део Европе онда је то и Монголија (then so is Mongolia), а то отприлике дефинише амбиције ЕУ – док еврократи теже да прошире своју територију на отприлике ону римску империје на врхунцу њене моћи. Следећи корак за Грузију и Молдавију је пуно чланство у ЕУ и асимилација у ратну машину НАТО-а.

Уперена као бодеж у срце Русије, западно бојно-политичко напредовање (advance) у степе Евроазије јесте изазов који не остаје без одговора Москве. Да, заиста се враћамо уназад: у руско-амричким односима влада ретро-шик. Обични Американци, наравно, немају користи од овог обновљеног ривалства: у ствари, губимо јер међународне тензије навише терају цене сировина – као што је нафта – и вечито присутна ратна опасност расте. Ко профитира? Произвођачи оружја (The weapons-makers), који ће опремити Грузију и Молдавију најмодернијим НАТО-сертификованом високотехничком опремом. Банке (The banks) ће давати кредите “про-западним” владама и продавати њихове обвезнице, политичари ће се возати на таласу антируских расположења погдреваним од стране западних медија и које ће наша влада “која пропагира демократију” каналисати на места као што је Украјина.

ЕУ је неуспешни социјалистички експеримент (failed socialist experiment ) који постоји да би финансирао огромну (и огромно арогантну) бирократију и наметао бескрвну идеолошку апстракцију аутентичним национализмима, које изгледа да већ преплављује. Она је дубоко ауторитарна јер не пружа механизме државама чланицама да је напусте, а њен супер-централистички модел је рецепт над рецептима за тиранију. Када се одржава неки референдум о чланству у ЕУ, а резултати нису по вољи про-ЕУ страни, резултати се једноставно игноришу и еурократи организују следеће кампање, све док се не постигне “исправни” резултат.

За Украјину и Јануковича је добро што су се одупрли овој почетној верзији старог СССР-а, мада је сада то креатура Запада. ЕУ мора своје хулигане да опозове из Кијева и да се не меша у украјинске послове – а то дупло важи и за Америку која мора да се држи по страни (што она, наравно, неће) и да остави народ Украјине да одлучује о својој судбини.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Исправка: Реченица “Тулипанска револуција” у Казахстану промењена у “Тулипанска револуција” у Киргистану (измењено 6.12.2013. у 22:40)

Categories: Посрбљено

Tags: Џастин Рејмондо