Ево два мала примера велике медијске контаминације. У рубрици „На данашњи дан“, Танјуг доноси следећу „вест“:

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и других Словена Баната, Бачке и Барање донела је тада одлуку да се неизоставно Војводина присаједињује Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је донела Скупштина Срема у Руми.

Каква црна „Војводина“? Одакле? Лепо се каже народна скупштина Баната, Бачке и Барање. „Војводина“ настаје тек 1945, када комунистички револуционари од територије под окупацијом Немачке, Мађарске и НДХ праве некакву „аутономну област“ (касније покрајину). Између „Војводине“ и сличне конструкције са „Косовом“, остварен је континуитет са границама Србије које је нацртао Хитлер – случајно или намерно, просудите сами.

Дакле, о „Војводини“ не може бити речи пре 1945, исто као што не постоји Ирак пре 1920, или Белгија пре 1830, или Аустро-Угарска после 1918. А већ раније сам писао о апсурду бављења Хрватском у доба кад она напросто није постојала:

о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора – али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.

Односно, да будем прецизан,о било каквој хрватској државности може бити речи само од 1939, када је унутар Краљевине Југославије успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек.

Успут, тај исти Танјуг  данас се бавио и „даном државности БиХ“, који се прославља само у деловима Федерације са муслиманском већином. И то лицемерно, додао бих, јер све муслиманске странке – отворено или посредно – баштине вредности Алије Изетбеговића, а он није био за ЗАВНОБИХ (са све аустроносталгичарским „земаљско“) него за Вафен-СС. Али на страну сад (само)обмане у Федерацији, шта би Танјугу?

Nomen est omen, што би рекли Римљани: државна новинска агенција Републике Србије још увек се зове „Телеграфска Агенција Нове ЈУГославије“ – име које је добила када су је 5. новембра 1943. основали комунистички револуционари. Какве ли ироније да је у овом времену општег моралног релативизма и суноврата ето бар та институција остала доследна „повијести“ и „вриједностима“ својих оснивача, иако ни њих ни било какве Југославије одавно више нема. И именом и радом, Танјуг је данас отприлике релевантан колико и телеграф.

Додуше, с обзиром да Србијом тренутно владају Државно Дно и Квислиншки Култ,ако би одлучили да „ребрендују“ Танјуг онако како су то урадили са ЈАТ-ом, Бог драги зна какво би име дали агенцији, на мачећем енглеском дабоме. На српском свакако не.

Овакве неопростиве грешке у „новинарству“ толеришу се из истих разлога као и општеприсутно латиничарење: острашћени србождери то раде из злобе, а већина Срба из лењости или незнања. Немојте бити у заблуди: није овде реч ни о каквој непотребној педантерији поводом непрецизног изражавања. Реч је о прихватању злонамерних фалсификата као стварне историје.

И онда се чудите зашто нам је овако.

(Сиви соко)

Categories: Сиви соко