Гидеон Рахман: Ко је изгубио Украјину?

(Фајненшел тајмс, 23. 11. 2013)

Провео сам баш занимљив дан у Вашингтону, који сам делом посветио слушању дискусија званичника ЕУ и САД о одлуци Украјине да заустави разговоре о билатералном договору са ЕУ (Ukraine’s decision to halt talks on abilateral pact with the EU). Ова одлука Јануковичеве владе је велики ударац како за ЕУ, тако и за САД – које су се чврсто надале да ће Украјину одлучно привући у западну орбиту. То је уједно и мали тријумф Русије. Један разочарани западни аналитичар је казао: „Ово је први пут да је Запад изгубио од Русије такмичење у мекој сили.“

Ипак, реакција западних званичника била је блажа но што сам очекивао. Шире посматрано, сматра се да је то велика штета и срамота – али да је главни губитник сама Украјина. На дуже стазе, преовлађује нада да ће јој то постати јасно и да ће онда Украјинци поново почети да гледају на страну Запада. Постоји и снажно гледиште да су Руси добили ову битку употребљавајући аргументе којима Запад не располаже. Како један аналитичар каже: „На крају крајева, све се своди на новац – и то не за новац за саму Украјину, него за поједине групе у њој.“

Неколико западних званичника, који прихватају теорију да је новац изазвао ту одлуку Украјине, кажу да је иронија и у томе што је та одлука спасла ЕУ од потребе да начини болан избор. ЕУ се плашила да би, на самиту идуће недеље у Виљнусу, инсистирање ЕУ да се – у оквиру договора – из затвора пусти ухапшена вођа опозиције Јулија Тимошенко било камен спотицања. Ако би се председник Украјине Виктор Јанукович ускопистио – ЕУ би се нашла пред изузетно тешким избором између својих принципа и својих геополитичких интереса. Сада до одлуке о Јулији Тимошенко није ни морало доћи.

Да ли је ЕУ могла више учинити? Можда. Постоји и разумевање да је понуда „болне љубави“ ЕУ – тог уговора о асоцијацији са ЕУ у замену за болне структурне реформе у Украјини могла изгледати непривлачно у очима руководства Украјине, ако се упореди са мешавином наговарања, ласкања и претњи које су долазиле из Москве. Али, ипак – у ЕУ влада мирно [само]поуздање да интереси Украјине на дуге стазе пре леже у њеном гледању на Запад него на Москву. Зато у ЕУ још увек мисле да ће то увидети и сами Украјинци. У овом тренутку [у ЕУ] свуда одјекује парола: „Стратешко стрпљење“.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис