(Фајненшел тајмс, 23. 11. 2013)
Провео сам баш занимљив дан у Вашингтону, који сам делом посветио слушању дискусија званичника ЕУ и САД о одлуци Украјине да заустави разговоре о билатералном договору са ЕУ (Ukraine’s decision to halt talks on abilateral pact with the EU). Ова одлука Јануковичеве владе је велики ударац како за ЕУ, тако и за САД – које су се чврсто надале да ће Украјину одлучно привући у западну орбиту. То је уједно и мали тријумф Русије. Један разочарани западни аналитичар је казао: “Ово је први пут да је Запад изгубио од Русије такмичење у мекој сили.”
Ипак, реакција западних званичника била је блажа но што сам очекивао. Шире посматрано, сматра се да је то велика штета и срамота – али да је главни губитник сама Украјина. На дуже стазе, преовлађује нада да ће јој то постати јасно и да ће онда Украјинци поново почети да гледају на страну Запада. Постоји и снажно гледиште да су Руси добили ову битку употребљавајући аргументе којима Запад не располаже. Како један аналитичар каже: “На крају крајева, све се своди на новац – и то не за новац за саму Украјину, него за поједине групе у њој.”
Неколико западних званичника, који прихватају теорију да је новац изазвао ту одлуку Украјине, кажу да је иронија и у томе што је та одлука спасла ЕУ од потребе да начини болан избор. ЕУ се плашила да би, на самиту идуће недеље у Виљнусу, инсистирање ЕУ да се – у оквиру договора – из затвора пусти ухапшена вођа опозиције Јулија Тимошенко било камен спотицања. Ако би се председник Украјине Виктор Јанукович ускопистио – ЕУ би се нашла пред изузетно тешким избором између својих принципа и својих геополитичких интереса. Сада до одлуке о Јулији Тимошенко није ни морало доћи.
Да ли је ЕУ могла више учинити? Можда. Постоји и разумевање да је понуда “болне љубави” ЕУ – тог уговора о асоцијацији са ЕУ у замену за болне структурне реформе у Украјини могла изгледати непривлачно у очима руководства Украјине, ако се упореди са мешавином наговарања, ласкања и претњи које су долазиле из Москве. Али, ипак – у ЕУ влада мирно [само]поуздање да интереси Украјине на дуге стазе пре леже у њеном гледању на Запад него на Москву. Зато у ЕУ још увек мисле да ће то увидети и сами Украјинци. У овом тренутку [у ЕУ] свуда одјекује парола: “Стратешко стрпљење”.
Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис
Categories: Посрбљено
Gideone, Gideone, kako je samo kiselo grozdje cara Vladimira?!
Dobiste silnu gorusicu, mada ga ne okusiste!
Zato, podvijte svoje olinjale repine, poput one lije iz basne o kiselom grozdju, i ne cackajte vise rusku mecku!
Zdravlja vam radi!
Украјина је саму себе од почетка постојања као република СССР-а – у обиму у којем је сада – изгубила, чим су јој границе исцртали они гадови – бољшевици, мада многи тога нису свесни. Ово што се сада одиграва је ситница. Важно је ово: проблем Украјине је нерешив, без обзира било да се приклони Западу, или Москви. Она је толико хетерогена, да јој на дуже стазе нема опстанка у овом облику. Језичке и верске супротности су нерешиве договором. Једино решење би било раздвајање језичком линијом, која се добрим делом поклапа и са конфесионалном разликом. За Србе: грубо речено, Украјина је једна врлоооо вееелика БиХ. Линија раздвајања менталитета, језика, конфесија иде од североистока на југозапад – завршава се на молдавској граници. Поједностављено речено: све што је источније од ње је руско-православно (то укључује и целу црноморску обалу, са Кримом, наравно), све северозападније је унијатско и скроз-наскроз затровано антируско: то су, ако наставимо оно поређење са БиХ: “потурице“. Е, сад, замислите како је могуће доћи до споразума, јединства и слоге са њима? За њих постоји само једна политичка максима: све што је антируско = сјајно! Дакле – чак и у немогућем случају да се Украјина у целини мирним путем сједини са Русијом, Русија би само била оптерећена милионском петом колоном унијата. Једино стварно решење у перспективи је подела: ако може милом, одлично, онда милом – а ако не може милом – онда ће, зна се како, само то не треба прижељкивати. Али, има доста и оних који мисле: шта се мора – није тешко. За сада је ситуација “клацкалице, клатна“ или како већ хоћете – а како ће на крају бити: видеће се, али овако не може још дуго.
@ Иоанн Дубињин
Као потврда вашег одличног коментара данашња вест:
“Украјина: Насилне демонстрације у Кијеву против обнављања дијалога са Русијом”
http://srbinaokup.info/?p=21110
Много девушек есть на свете,
Но лучшие на Украине.
Там моё сердце и осталось,
У любимой моей дивчины….