Поводом текста Sofije Mandić “Dobrodošli u zemlju ćirilice”, “Peščanik.net”, 11. 11. 2013.
Пре неких десетак дана, добар пријатељ из удружења “Српска азбука“ ме је обавестио (и послао фотографију) да су на неколико надвожњака на аутопуту поставили – мислим – четири транспарента са натписом “Добро дошли у земљу ћирилице“.
Транспарент Удружења “Српска азбука“ на ауто-путу
(фото: Удружење “Српска азбука“)
То мало удружење, уз неколико других, сличних, која сва раде без икаквих субсидија, “о свом руху и круху“, покушава да заштити српску ћирилицу од њеног све бржег нестајања из јавног живота земље – земље, према чијем Уставу би ћирилица баш требало да буде њено званично писмо.Ту вест сам схватио као симпатичан гест – малу, горко-ироничну провокацију на размишљање о судбини јединог српског писма које убрзано нестаје. И сâм сам раније – а то је био и остаје глас вапијућег у пустињи – у неколико написа документовао историјат забране (током аустроугарске окупације 1915-1918) и планског потискивања српске ћирилице (у периоду 1948. г. – на даље, и данас)[1].
Можете онда замислити задовољство које сам осетио, када ми је саопштено да је један од најистакнутијих страних сајтова (утолико што он објављује текстове на “BHS jeziku“ и том писму), “Peščanik“, објавио напис гђице/гђе Sofijе Mandić под насловом “Dobrodošli u zemlju ćirilice“[2]! Каква срећа да тај – вероватно најинтелектуалнији – “BHS“ сајт, чувен по својој пробраној, елегантној елоквенцији, обрати пажњу на она четири скромна ћирилична транспарента и посвети том питању своју драгоцену пажњу и простор!
Дрхтавом руком сам пронашао сајт “Peščanik“ и (мада нисам баш полиглот) успео после доста муке да прочитам тај “BHS“ текст… не једном, већ неколико пута. Треба за то имати јак стомак, верујте. Колико сам разумео, аутор у њему покушава да протестује против нацрта неког закона за “formiranje službi koje će se baviti narko dilerima i terorizmom i ekstremizmom…“ и изражава своју панику због људства које при томе може бити ангажовано: “Da li se osećam bezbedno posle odluke vlade da legalno naoružamo naše kriminalce i nekadašnje ‘ratnike’?“. Добро – то је несумњиво њено право. Али – какве све то, побогу, има везе са ћириличним паролама и ауторовим (или редакцијским?) злобним “BHS“ насловом “Dobrodošli u zemlju ćirilice“?
Текст на сајту “Peščanikа“
У тексту се види да аутор, како изгледа, пати од тешких визуелних халуцинација, јер су из сваког буџака почели да јој се привиђају свакојаки СС-овци, пожари Бундестага, искежени пси овчари, а при том, у магновењу, кратком полуреченицом, помиње и – са свим тим чудима – повезује ништа друго него ћирилицу?! Погледајте и сами:
“… Smenjuju se te slike, mešaju se sa onima koje smo poslednjih dana viđali – slikama Nemačke iz 1938. godine, slikama Kristalne noći. Vidim domaće kriminalce sa psima i oružjem u rukama kako nas hapse, sve slično onoj čuvenoj slici SS vojnika koji patrolira ulicama Berlina i vodi iskeženog vučjaka, iskeženog baš kao i on. Vidim čas Hilandar, čas Bundestag u plamenu, čas srpske Rome, čas nemačke Jevreje. Vidim i natpis koji od skoro visi sa nadvožnjaka na ulazu u Beograd, a koji je prvi natpis koji vidite kada dolazite iz pravca aerodroma u glavni grad – Dobrodošli u zemlju ćirilice.
Reći ćete, nemoj preterivati, neće ovde više biti rata, neće biti progona i neslobode. Neće biti kriminalaca sa iskeženim vučjacima na ulicama. Pa i ako bude, naša slava će biti ova prava, slobodarska, nećemo se tome prikloniti. Pitam se kada taj proces nepriklanjanja počinje da se odvija – sada ili za to još imamo vremena?“
Очигледно је аутор (релативно?) млада жена и не може да се сећа оних слика којих се ја – старац (али, то нису биле моје визуелне халуцинације!), сећам из детињства – тамо, негде 1945, када су млађани и агилни СКОЈ-евци уз свакојако насиље одузимали тек одштампане бројеве “Демократије“ и “Републике“ од продаваца новина и палили их уз играње и подврискивање ритуалних козарачких кола – све у име “слободарства и неприклањања“ и “народ се пита – нећемо краља, хоћемо Титаааа!“ – али се тешко отимам помисли: да није међу тим напредним младићима/девојкама можда био и неки њен предак? Ако то зна, онда се сигурно и поноси тиме… па сада она на свој неспретни начин можда покушава да “спаљује“ остатке те, назадне ћирилице конзервативног српства? Не зна она – бар се надам да је тако, а лако може бити и да још како зна да тиме – баш сада, уочи 100-годишњице обележавања злочиначког напада Аустроугарске на Србију, и све јачих германских покушаја ревизије одговорности за изазивање Великог рата и пребацивање кривице на Србију и Русију, доследно наставља дела и дух аустроугарских окупатора Србије (1915-1918), који су ћирилицу представљали као извор зла:
Заглавље окупаторског службеног листа [3]
Вероватно она зато сада и покушава да ћирилицу асоцијативно својом подмуклом сугестијом повеже са свакојаким злом: СС-овцима, паљењем Рајхстага, прогонима српских Рома и немачких Јевреја, савременим српским (полурежимским?) криминалцима… и чиме све не. Ако то све свесно ради – ни по јада, све је јасно: онда она само показује колико је зла и колико мрзи свој народ, повезујући ћирилицу – један од основних националних симбола српства – са свим оним злима и изопаченостима које је поменула. Али, шта ако су та њена повезивања српске ћирилице са свакојаким злом и изопаченостима: са СС-овцима, паљењем Рајхстага, прогонима српских Рома и немачких Јевреја, савременим српским (полурежимским?) криминалцима – заиста халуцинације? Као студент медицине, морао сам пред испит проћи кроз вежбе на психијатрији, а као млад лекар додатно и стаж на психијатрији, пред полагање државног испита. Свашта сам тамо видео… У том случају – нека јој је Бог од помоћи.
[1] В. Клефтакис, Србија, латиница и “латиница“. 20.09.2009. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/srbija-latinica-i-qlatinicaq.html
В. Клефтакис, Затирање српске ћирилице – план, или случај. 06.01.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/plansko-ili-slucajno-zatiranje-srpske-cirilice.html
В. Клефтакис, Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису. 19.03.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/niko-nema-sto-srbin-imade-dva pisma-u-pravopisu.html
Василије Клефтакис, Затирање српске ћирилице, план или случај? Удружење грађана “Ћирилица“, Београд, 2012. ISBN 978-86-89027-00-6; COBISS.SR-ID 189047308
[2] S. Mandić, Dobrodošli u zemlju ćirilice. http://pescanik.net/2013/11/dobrodosli-u-zemlju-cirilice/
[3] Донедавно ми није успевало да нађем званичне окупаторове одлуке по питању језика и писма. Ипак, у Архиву Србије у Београду, у службеном листу аустроугарске војне управе (“Verordnungs-Blatt der k. u. k. Militärverwaltung in Serbien”), наилази се на неколико релевантних окупаторових уредби које су имале директно законско и извршно дејство.
Једна од њих (број 16: Verordnung des Armeeoberkommandanten vom 5. Mai 1916, betreffend die Beaufsichtung von Druckwerken) односи се на надзор над штампаним стварима: књигама, периодици и „било чему што се умножава штампарским машинама, и другим механичким, као и хемијским средствима“. Ту се, у § 3 (обавеза добијања одобрења – Bewilligungspflicht), изричито каже да се штампање (умножавање) било чега ћириличним словима може вршити једино на основу одобрења добијеног од аустроугарског “Војног гувернмана“.
В. Клефтакис, Нико нема што Србин имаде – два писма у правопису. 19.03.2012. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/niko-nema-sto-srbin-imade-dva pisma-u-pravopisu.htm
Categories: Аз и буки
Одлично запажање госп. Клефтакиса.
Теофил Панчић,симбол “Пешчаника”, још пре десетак година одржао је предавање студентима Филозофског факултета у Новом Саду, на којем је залагање за ћирилицу повезао са фашизмом. Исплатило се . Данас се тај факултет представља на интернету само на хрватској латиници.
Кад у мору латинице антисрпској Србији засмета и сама порука ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ, то је доказ је ћирилица српски национални симбол . О таквом карактеру ћирилице не сведочи сведочи само реакција “Пешчаника”, него и фотографија исписа на некој згради ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ. У потпису : СРБСКА ОМЛАДИНА. То што се тргла омладина , треба да забрине “Пешчаник” и остале који се клањају западу.
Василије Клефтакис је паметан и честит Србин. О томе сведоче сви његови текстови, па и “Ћирилица и халуцинације”. Он је писац јасног става и угодног стила. Његово залагање за ћириличко једноазбучје поптуно подржавам. Желим му дуг и од Бога благословен живот!
Госп. Клефтакис је написао : ” А, шта ако су та њена повезивања српске ћирилице са свакојаким злом и изопаченостима …”
Много је оних у Србији који чине таква повезивања. На пример , године 2000. посетио сам основну школу у селу Бошњане код Варварина и понудио директорици да се поделе ученицима мале самолепљиве налепнице са порукама ДАНАС ГУБИТАК ЋИРИЛИЦЕ – СУТРА ГУБИТАК ЈЕЗИКА И СРПСКОГ ИМЕНА , МОЈА ЋИРИЛИЦА , ДАНАС И ЗАУВЕК , ОСТАНИ СРБИН ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ . Није хтела да их прими , јер “доста нам је ратова и крви.”
Прочитао сам на интернету да се Српско национално удружење СРПСКА АЗБУКА писмено обратило директорима 16 београдских гимназија, са жељом да се успостави сарадња са професорима српског језика ради одбране ћирилице од Срба, али се нико није одазвао.
Знам професорицу српског језика која је одустала од рада у удружењу зато што је српски национализам инсистирање на ћирилици као једином српском писму. Професори не виде да уопште постоји проблем са ћирилицом. Само је умеће у томе како да се потрефи права доза њене употребе, да се не би догодило непожељно дејство. Свакако је та друштвено прихватљива доза 0-5 % српске ћирилице у српском језику, а остало хрватска латиница.
Оваквом болесном “стању ствари” одлучујуће су допринеле САНУ и Матица српска , а оно је још и пројектовано као будуће правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика.
Основни проблем код нас Срба је надобудност по систему “ја па ја”. Тај јаиста не схвата да постоје и другачија мишљења. Држи монолог, тражи нове новине и не зна да се до њих долази лако, информацијом коју шаљу други људи. Послато је 17 писама. То је лепо,али какав је начин обраћања. Знајући надобудне људе начин је ђоновси и то директно у фацу. На другој страни због лепих речи једна директорка је позвала чланове УО Српско дружење Ћирилица БГ и лепо су се испричали. Не прави се сарадња од данас за сутра, она се гради годинама и само једна реч може да је сруши.
Још мало о надобуднима. Њима увек све смета. Њима смета и воз који паралелним шиманма иде у истом правцу
Хвала госп. Клефтакису на одличном тексту , и нарочито хвала оним људима који су поставили транспаренте који су изазвали озлојеђеност “пешчаника”, али и радост Срба. Немам ауто па их нисам видела, али сам чула за њих и пре читања овог текста.
Разумем то што је незадовољан “пешчаник”, али ме чуди Бели Орао . Помиње 17 посланих писама,што би се могло односити на претходни коментар у којем се говори о слању писама на адресе 16 директора београдских гимназија. У том коментару , а ни у другима , не видим никаквог повода за овакав коментар. Ми смо један доста некултуран народ , па обично не одговарамо на нечије обраћање . Зато не верујем да директори нису одговорили због оног “директно у фацу”. Њима је све свеједно. Да није тако , они би оснивали удружења за одбрану ћирилице.
Мене чуди да је и овај, рекао бих, за Србе “ћириличаре” неспоран текст постао нека врста раздора и наставка старих полемика: ако Срби који су за ћирилицу ни око ћирилице не могу да се сагласе и дејствују (па и кроз више колона/удружења, ако већ тако мора) него се не иде на оно што нас сабира него на оно што нас дели – онда то само илуструје дубину нашег проблема. Другачије речено, сви на задатак да овај изузетан текст г. Клефтакиса стигне на што више адреса а не да се расправљамо ко је колико и коме писама послао. Хвала свима на разумевању.
P. S. Текст је, наравно, послат и Peščaniku (додуше, само преко њихове Фејсбук странице јер им контакт-форма не ради) на увид и објављивање, али нас, ти познати љубитељи једномишља, нису удостојили никаквог одговора.
Наше удружење сматра да би било добро кад би постојало много удружења, чак и читав покрет за одбрану ћирилице . Оно се никада није бавило другим удружењем, нити их је својим чињењем ометало у раду на било који начин. Односно , према Вашем речнику, није ометало дејство у више колона. Наш циљ је враћање ћирилице Србима као њиховог јединог националног писма, а не афирмација нашег удружења . Зато на нашим предметним транспарентима нема нашег имена. Многи нас зову и питају да ли смо их ми поставили , и сугеришу нам да би се убудуће требало знати ко их је поставио, да би одбрана ћирилица изгледала озбиљније. Ту сугестију ћемо прихватити.
Председник СРПСКЕ АЗБУКЕ , проф. др Зоран Милошевић
Надам се да ће доћи време (да ће Срби културно дазрети), да ће се сваки Србин, који не познаје (и не користи) своје национално писмо ЋИРИЛИЦУ сматрати за неписмену особу, као што се то сматра у сбим културним народима-
Ђуро Пракљача
После коментара председника СРПСКЕ АЗБУКЕ разумео сам да се то удружење бави спровођењем конкретних акција. Ово постављање транспарената са поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ је права ствар. Једна слика вреди више него хиљаду речи !
А радило је нешто и удружење Белог Орла ; кад је њега и другаре му позвала нека професорица , лепо су се испричали !
Два питања:
Ако је двоазбучје богатство народа. као што тврде његови заговорници,
1. Зашто ти заговорници немају склоности ка богатству и не користе оба писма него само латиницу?
2. Зашто ниједан народ Европе, осим Срба, нема смисла за богаћењем?
Ђуро Пракљача
Постало је готово и немогуће и несувисло коментарисати све ово блато што се плански и злокобно ископава око ћирилице! Толико бесмисла, злоће, ишчашености истине и голих чињеница, халуцинација – до нивоа што се у психијатрији разумије као поремећеност ума?! Али, манимо се наивности и лакомислености. Ла(х)ко бисмо списатељици препоручили психотерапију, али њена је дијагноза изван менталних оквира, она је у сфери политике и морала. Софија – по етимологији тог дивног имена је – Мудра. Зашто, дакле, госпођа Софија von Mandić тако приземно брука имењакиње попут св. Софије Цариградске и св. Софије Кијевске, да поменемо само познатије. С позиције високе ерудиције, луцидности, интелектуалне елеганције она заправо перфидно, малициозно и подмукло провлачи опаку и опасну идеологију чији су темељи у ширењу страха, мржње, неподношљивости – класичне ксенофобије. А супротну страну, како вели, којој се ни за живу главу неће приклонити, са своје духовне узвишености гледа као дивљачки опасну, фашистоидну, духовно инфериорну, која се код нас традиционално потцјењује по познатој “док се Срби не досјете!” Зашто, госпођо von Mandić, вапај за безбједношћу кад хотимично градиш кућу на “пјешчанику” уједно призивајући зла времена и вјетрове! ( “Свашта сам тамо видео… У том случају – нека јој је Бог од помоћи.” – Василије К.).
Је ли болесна сама од себе, је ли дотична гђа “Vertreter“ – апологет туђинских идеологија, опасних намјера и пројеката, из опасних “повијесних збиља” и изворишта. Одговор и није битан јер смо ју сасвим разумјели, разоткрили, тачно прочитали! У сваком случају, по идеји, изједначила се са стожерницима вуковарским који чекићају ћирилицу, који показују досад невиђену виктимизацију вуковарске жртве. Шта би, и колико, злочести Срби требало да разбију у Јасеновцу и по другим НДХ стратиштима!? Стожерници су бољи чувари ћирилице од многих шмираната попут госпође fon Mandić, јер раде отворено, по цијену осуде, срамоте и анимозитета код сународника – индигнације од читавог свијета. А можда нас и пробуде из сна и летаргије!
PS
Код нас имају изреку: “Пало село на Mandine руке!” (ч. Mandića)
Латиница је у Србију стигла са окупацијом 1915.године. Када не буде све присутна пред нашим очима, као што је то случај данас, знаћемо да је Србија слободна.
На жалост највећа је окупација у нашим главама. Све туђе нам је милије и драже, што је почетак губљење идентитета и свести о сопственој вредности. Зато су дневнице радника најмање у Европи, а негативан природни прираштај и старост становништва на првом месту у Европи.За оно што нам је “Све једно”, рачун се испостави у најразноврснијем облику.