(Гардијан, 11. 11. 2013)[1]
Ужас тајфуна на Филипинима подсећа нас и на једну другу недавну људску трагедију – на грађански рат у Сирији. Слике су сличне: породице у бекству, запањена, тужна деца. Видимо људе који подносе несхватљиве тегобе којима они сами нису нимало допринели. Те катастрофе су различите – једна је природна, а друга је дело људских руку. Па ипак, гледамо их и чезнемо да будемо у стању да нешто учинимо – да им помогнемо.
То је, ипак, врло тешко учинити. Онај цунами који је 2004. погодио Индонезију (tsunami that hit Indonesiain 2004) и земљотреси – у Пакистану (2005) и на Хаитију (2010) – привукли су милијарде долара прикупљене помоћи. Али, примитивне локалне инфраструктуре и неефикасне локалне власти само су у ретким случајевима биле у стању да изађу на крај са тим “цунамијем помоћи“ – како су прикупљена средства названа. Помоћ је крадена, режими су били корумпирани, а и приоритети су били наопаки. Прича се чак и да се Хаити опоравио од земљотреса – али не и од последица помоћи.
У случају Сирије, у почетку је жеља да се буде у стању да се помоћ пружи попримила специфичан облик – трку да се војно интервенише (military intervention). Јесте – неки су тврдили, а тврде они још и увек – да би моћни, успешни и добронамерни Запад могао да помогне повратак Сирије у мир, стабилност, па чак и у толеранцију. Ма, свакако – нешто оружја послатог на праве адресе, па онда неколико добро нациљаних ракета… То би сигурно помогло оној сиротој породици која се сада скрива у рушевинама Алепа? Ма, треба само да почнемо с тим…
Али, чинити добра дела бива исто тако тешко као и чинити зла. Зрачење [и дејство] помоћи – а то укључује и поседовање моћи да помогнеш, опада са растојањем. Чак и толико развијена и усавршена земља као САД имала је тешкоће да се опорави од поплаве у Њу Орлеансу (New Orleans floods) или торнада у Њу Ингланду (New England tornado). Врло често помоћ пружана из далека није ни мало кориснија од оних играчака послатих у помен на мртву децу Аберфана (Aberfan)[2].
Кључ за прилажење питању помоћи удаљеним катастрофама, било да су оне природне, или да су их проузроковали људи, лежи у смиреном држању. Површна јурњава да се на неког баца кривица – било то на верску подељеност у случају Сирије, или на глобално загревање у случају Филипина – само је свесна илузија да постоји неки [јасан] излаз из проблема. То је исто као и она реакција на глад у Етиопији 1980-их година (Ethiopian famines of the 1980s): “Требало је да им променимо режим“. Неке ствари су, ипак, ван домашаја наше контроле.
Тежња да се помогне је најбољи од људских инстинката и не може се потиснути. Али, – неке ствари нису под нашом контролом. Прва помоћ преко Црвеног крста и Уједињених нација (Frontline relief through the Red Cross and United Nations) данас је далеко боље организована – и све што можемо учинити јесте да подржимо те организације како би се помоћ учинила још ефикаснијом.
Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис
Наслов и опрема текста: Стање ствари
[1] Текст у Гардијану објављен под насловом “Тајфун Хајан: Илузија да увек постоји неко решење”.
[2] Прим. ВК: После великих киша у рударском делу Велса 1966. године дошло је до одроњавања великог брда јаловине и огромне лавине блата од чега је нарочито страдала једна школа – погинуло је 116 деце и 18 наставника и особља школе.
Categories: Посрбљено
Кад се појавио онај његов први текст (на сајту НСПМ-а) како је свињски грип заправо само безразложно ширење панике, и то практично чим се појавио, ја сам помислио колико је овај човек храбар да напише тако нешто док се још практично ништа не зна како ће ићи. (Сви се велики новинари и аналитичари, макар у земљи Србији, врло плаше да напишу било шта конкретно или било шта прогнозирају!) Џенкинс је хладно рекао да је то “подгревана паника” и да од тога нема ништа”
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/svinjski-grip-panika-podgrevana-radi-poziranja-i-potrosnje.html