Реагујући на мој текст „Патријархи избори – континуитет или дисконтинуитет става Цркве“ извесни Александар Лазић (кога нисам имао прилике да упознам) је написао чланак под називом „Брањење неодбрањивог или Српски патријарх, Косовски завет и “Видовдан” у којем је покушао да оспори ставове изнете у мом тексту. Колико је у томе успео показаћу у даљим редовима. Пре тога да само да констатујем да је текст А. Лазића написан у ретко циничном и препотентном тону, са циљем да омаловажи размишљања изложена у тексту који сам ја написао као и са намером да уруши мој морални, кредибилитет и стручну компетентност. Из тога се види да је текст јако засметао делу политичке опције (још боље речено политикантске) која је за бојкот избора и да га је требало на било који начин неутрализовати, баш као и његовог аутора понизити и интелектуално „згазити“.
Но, човек може претендовати много а знати мало, то није редак случај. Штавише чини се да су те две ствари готово неизбежно детерминисане, односно да се човеку у складу са знањем крећу и претензије. Али на жалост сведоци смо (и у обичном животу) да су те две ствари често обрнуто пропорционалне. Наиме, неретко виђамо људе минималног интелектуалног знања (некада и потпуног незнања) са високим претензијама, као што је такође чест и случај да са обогаћивањем знања долази до извесног смирења, а самим тим и до реалније процене сопствених интелектуалних дометета.
Основна заблуда, из које произилазе и све остале, мог опонента је политички угао гледања на све историјске, али и актуелне друштвене процесе. У ставовима који провејавају из текста А. Лазића о Видовдану, Косову, мисији Цркве, али и актуелним друштвено-политичким процесима, примећује се пре свега политичка конотација свих његових интелектуалних напрезања. Циљ је ставити у функцију политичког става све, и Видовдан, и Косово и Цркву, како би се тај политички став оправдао и „продао“ (реч коју користи А. Лазић) Србима, пре свега на Косову и Метохији али и овде у Србији. Тако се гледа и на позив патријарха косовско-метохијским Србима на изборе. Пошто он одудара од политичке опције бојкота истих, он се мора анатемисати, а сам патријарх прогласити издајником, као онај који се одрекао Косовског Завета и као човек који не схвата мисију Цркве, те је води у смеру који одговара глобалним процесима и светској владајућој олигархији. Исто тако мора да прође свако ко, из било којих мотива, уважи став патријарха те га схвати као озбиљан покушај доприношењу решења српског проблема на Косову и Метохији.
Моја намера је била да упозорим да се упркос политичком ставу не треба конфронтирати са Црквом (као што то не чини ДСС, иако се залаже за бојкот избора), јер у супротном се (сем што бришемо разлику између нас и другосрбијанаца (или антисрбијанаца), који прихватају црквене ставове само када им одговарају док су у супротном спремни за сваку врсту покушаја компромитације Цркве кроз различите врсте оспоравања њене јерархије), погубно удаљавамо од Цркве као што и један део народа збуњујемо оваквим посредним дискредитовањем једине институције која је кроз векове била гарант срспког духовног и биолошког опстанка. По чему ћемо сведочити да нам Црква нема само употребну политичку вредност, већ да смо истински верници (бар тако се велики део оних који су за бојкот избора), ако се острвљујемо на свако мишљења Цркве, или њеног патријарха, које се разилази са нашим политичким ставовима, а црквене великодостојнике проглашавамо издајницима. Но, А. Лазић и њему слични се не осврћу на тај смисао мог текста што је заиста за бригу и што може да отвори низ других питања, али отом потом.
Но, прво што можемо приметити је да посматрајући све наведено у наслову свог текста (Видовдан, Косовски Завет, патријарха) кроз политичку визуру А. Лазић упада у клопку процењивања духовних вредности политичком (или политикантском) логиком, што онда руши саму основу и суштину свих светиња о којима он беседи. Тачније, косовским речником речено, земаљском логиком процењује духовне појаве чиме затвара врата разумевања и једних и других. Тај дух логике изискива интелектуалну акробатику како би се, уважавајући и подстичући владајуће заблуде публике којој се обраћа, објаснило нелогично у циљу афирмације сопствене политичке опције. У овом случају оне која позива Србе на бојкот избора на Косову и Метохији. Но, да не дужимо превише са уводом пређимо на конкретне ставове, које углавном преко оспоравања мојих размишљања износи А. Лазић.
О прилагодљивости Цркве
А. Лазић почиње са покушајем да оспори (боље речено потуче мој став) о прилагодљивости Цркве кроз историју. Или како ја тачно кажем о смислу делатности Цркве, да је она у томе да: “у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна“. Објашњавајући даље како ја желим овим да докажем да априлски став Цркве о „Бриселском споразуму“ и патријарховов позив на изборе косовским Србима не представља дисконтинуитет црквеног става, као и да објасним да он представља континуитет вековног заветног става о томе да је “земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека”, А. Лазић наставља са селективним бирањем и цитирањем сродних делова мог текста, али и са изношењем једне своје тврдње на коју ћемо са мало касније осврнути. Дакле, А. Лазић наставља да вади цитате како би склопио њему одговарајућу конструкцију. У том духу наводи моје речи како је: “Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, видљива кроз читаву историју”, а потом цитира следеће моје речи из текста где кажем да је: “Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“, објашњавајући да је то једини и конкретан пример прилагодљивости Цркве кроз историју који ја наводим.
Да би прво моје речи о прилагодљивости Цркве ставили у правилан контекст ја ћу их навести у целости: “Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју. Овим Црква изражава став о овом свету као свету ниже битности, а истиче, пренствено кроз евхаристијску заједницу, своје опредељење за онај свет. Свет новог духовног Израиља, који реално има свој почетак и овде на земљи, али само за онога ко се добровољно определи за њега. Речено косовским речником, који је потпуно у складу са доживљајем универзалне Цркве: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“. А друго, да би видели да дајем и друге конкретне примере прилагодљивости, не само СПЦ него универзалне православне цркве цитирам следеће речи из мог текста: „Црква била уз свој народ (мисли се на подршку кнезу Лазару у косовском боју, што се види из предходног пасуса мог текста) као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту. Али и од самог свог почетка Црква је, преко преласка из деловања у малој јудејској заједници на делатност у великој римској империји, показала своју прилагодљивост, односно заступање реда величина, по којима је духовна визија изнад тренутних политичких идеологија и актуелног светског поретка. То се такође видело и у каснијим историјским периодима кроз прихватање универзалистичке византијске империје, где је Црква имала централно место у креирању византијског човека, али потом и кроз прилагођавање потребама малих народа прихвативши етнички елемант као тачку спајања и интеграција, који је црквеном делатношћу оплемењиван добијајући тако виши смисао“. И још примера: „Но, исто тако је, поготово СПЦ, морала да се прилагођава околностима које су произашле из ропства туђину и функционисања у туђим државама, турској и хабзбуршкој империји, покушавајући да олакша положај свог народа и пастве и обезбеди његов духовно-биолошки опстанак“. Овако моје тврдње о прилагодљивости Цркве ипак изгледају мало другачије, рекао бих уверљивије.
Али занимљиво је зашто је и поред свих ових навода А. Лазић тврди да ја не дајем конкретне доказе прилагодљивости Цркве, или уважавања реалности, сем донекле у вези Деспота Стефана. Ствар је у следећем. Овде ја у неколико реченица објашњавам делатност Цркве кроз читаву историју, напомињући да она прихвата и универзалистичке и националне концепције држава као и ситуацију када народ нема државу те преузима улогу јединог старатеља народа, као СПЦ у време турског и хабзбуршког ропства. Тиме показујем да је њена основна мисија преображење земаљског човека, чиме објашњавам дух Цркве и њен небески угао посматрања свих овоземаљских творевина, као и њен почетни став деловања који уважава реалност и иде за тим да преображајем човека, превенствено изнутра, оспособи тог истог човека да крене у правцу промене набоље те исте реалности споља.
Но, А. Лазић ствари сагледава из политичког угла те због тога обрће ред величина који је у складу са Црквеном, или духовном логиком. Он хоће да Цркву да прилагоди својој логици, да она буде у функцији његове политичке опције. Због тога ме фарисејски лови шаљући поруку (пре свега јавности јер он то и ради пре свега због јавности, да би придобио што више присталица за своју политичку опцију бојкота) како ја не наводим никакве конкретне доказе којима би поткрепио своје тврдње. Наравно да је то што он каже нетачно, јер моје тврдње произилазе из општих историјских знања, које неко може да тумачи овако или онако, али не може да им оспорава аутентичност. За њих нису неопходне референце јер су оне плод размишљања, наравно формираног на основу непобитних историјских чињеница и комплексних интелектуалних струјања која су се бавила овом тематиком. Али смисао његове опаске: „Да је М. Б. наступио као дипломирани историчар – а не као недипломирани политикант (потоња реч је његова) – сигурно би нам оставио референцу за тврдњу да је Црква била уз деспота Стефана кад је пристао на вазалски однос према турском султану.“ је усмерена ка интернет јавном мњењу у којем он тражи своје присталице и у ком је његов задатак да оповргне и „погази“ моје ставове. Помињањем референци и стваљањем истих у сопствени текст он покушава да лажном ученошћу засени простоту, те да остави утисак, у свету којем се обраћа, сопствене наводне учености и моје интелектуалне ништавности чиме покушава додатно да неутрализује и „згази“ моје ставове.
Но, вратимо се његовим намерама о подвргавању црквене логике сопственој. Доказ да он хоће Цркву да прилагоди својој политичкој оције се види у томе што се он осврће једино на моју тврдњу да је “Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“. Њега остало моје казивање, у ком објашњавам суштину Цркве (миленијумску праксу, како СПЦ тако и целовити хришћанске Цркве) баш да би ставио у контекст и Деспота Стефана, не занимају. Јер због своје уопштености, историјске удаљености и недовољног познавања истих од стране његове циљне групе, они не представљају претњу његовом политичком ставу. Исто тако занимљиво је и зашто се он осврће на Деспота Стефана и тадашњу историјску ситуацију у којој се нашао српски народ. Да је доследан могао је да каже да ја ни у случају Деспотовог вазалства Бајазиту не дајем никакве конкретне доказе, јер не улазим у детаље драматике тадашњег српског друштва, државе и Цркве.
Али Деспот Стефан је често помињан у контексту поређења са актуелном ситуацијом у којој се нашао наш народ, те је постао нека врста показатеља како се треба данас понашати и у ком смеру треба усмерити национални брод. Показатеља дакле, саветника за ово време јер Historija magistra vitae est, не слепог копирања јер се историја у буквалном смислу не понављања. То би А. Лазић научио на првој години историје да је студирао ову науку, а самим тим би знао да историчар када користи аналогије то ради у циљу бољег осветљавања актуелног времена, а не да би као тражио потуну идентичност које нема. Дакле због актуелности Деспота и заинтересованости јавности за тадашњи став Цркве, народа и државе према реалности, у том тренутку слабе Србије и јаког Бајазита, он је почео да смета политичким опцијама које заговарају потпуно другачију логику деловања него што је заговарао Деспот Стефан. Но још ћемо се враћати на Деспота, за сада толико.
Оно што хоћу нарочито да нагласим је то да А. Лазић, фарисејски ме ловећи и користећи своју изврнуту логику прилагођавања Цркве сопственој политичкој опције, подмеће да ја његовом, фарисејско-секташком, логиком покушавам да докажем континуитет априлског става Цркве према „Бриселском споразуму“ са патријарховим позивом Србима на Косову да изађу на изборе. Да је поштено приступио мом тексту запазио би логику (мада можда и не би, али то је онда његов проблем) из које ја црпим континуитет става Цркве. Дакле, да је поштено анализирао мој текст нашао би у њему да ја, као доказ континуитета Цркве у односу на Косово и Србе који живе на Косову, кажем ово: „Пошто је политика одрадила своје и одредила тренутну политичку реалност српске националне заједнице на КиМ, пошто је Црква јасно упозорила шта мисли о томе, пошто су се страсти стишале сагледавањем глобалне, али и косовске реалности, патријарх је, уважавајући став црквених званичника који живе на Косову и став Цркве да је духовно реалност увек изнад политичких прилика и политичких гарнитура на власти, позвао Србе да изађу на изборе и тако прихватајући новонастале услове наставе борбу за јачање националне заједнице, те духовни и биолошки опоравак народа“.
Дакле, логика из које Црква црпи свој став и континуитет тог става, и у чијем духу се треба гледати на повремена изјашњавања Цркве и њених великодостојника (нарочито патријарха), је у миленијумској пракси прихватања реалног стања а не у фаталистичком приступу појавним облицима политичке реалности, где се обично једна опција проглашава за потпуни добитак а друга апсолутни губитак. Ако изађете на изборе проклетници сте и издајници а ако не изађете освојили сте царство небеско је логика коју заговара мој опонент и сви њему слични. Опредељење за или против избора А. Лазић и остали хоће да представе као идентично, и подударно са Лазаревим косовским опредељењем за царство небеско или земаљско. Али да је А. Лазић схватио правилно Видовдан и тумачење Косовског завета његовог најбољег познаваоца, кога он воли да цитира, Св. Владике Николаја, нашао би код њега да је српска војска, тада отиша у бој и смрт За лијепо име Исусово. Да је борба била како каже Владика Николај: „За Царство Небеско, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за крст часни, символ царства Христовог. И честити кнез, и војводе и велике и мале, и сви табори њихови, крећу са одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небеско, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“. Прихватила је војска Лазарева тада реалност сукоба са Турцима, те се борила се и умрла због више реалности, Због лијепога имена Исусовог. Но, о реалности ћемо нешто више мало касније.
Како у светлости мотива за Царство небеско, како их објашњава Владика Николај, изгледа бедно мотиви политикантски који покушавају да се представе као утентични – Заветни. Како се јасно види у светлости описа српског владике колико је погрешно називање издајницима оних који друкчије мисле о изборима, не презајући да се на тај списак дода и патријарх. Но, то се од страна неких ради толико срчано, са спремношћу да се претумба читава историја, да се прогласи патријарх издајником, Цркви подметну проданост глобалном поретку, да се човек запита ко има је дао мандат за такво деловање. Заиста овде искрсава и питање мотива чињења свега овога, јер ово упућује да постоје и неки други мотиви, сем политичко-идеолошких, за овакво деловање. Нећу да кажем да је то сигурно тако јер немам доказе, само указујем да логички гледано спремност да се дискредитује све што је српско зарад гурања своје политичке опције, спремност да се народ усмерава ка понашању које води томе да народ (или један његов део) формирамо тако да постане храбар зато што се ничега не стиди, на најозбиљнији начин отвара питање мотива таквог деловања. Јер заиста „храбро“ проглашавање патријарха издајником, црквене јерархије отпалом од православља, „покушајем брисања о под“ свих политичких нистомишљеника, негирањем историје мученичке СПЦ, утиче на народ (или један његов део) да непоштовањем свега што је Србима било свето кроз историју, постане народ који се ничега не стиди, а самим тим и отвара питање разлога за такво агресивно понашање дела протагониста конкретног става који заговара бојкот избора. То је једна такође од ствари на коју сам покушао да укажем у свом претходном тексту.
А. Лазић: „Црква нужно мора бити изван реалности“
Пошто сам делом објаснио шта сам хтео да кажем у свом тексту, као и цитатске манипулације те осталу интелектуалну акробатику којом се хтело извадити из контекста а тиме и оспорити (па и понизити) мој став о прилагодљивости Цркве, као и показати како ја тобоже немам никакаве доказе за оно што причам, прећи ћемо на тврдње А. Лазића. Чека нас заиста велико изненађење, бар нас који смо православни и поштоваоци Видовданског Завета. Наиме, пошто ме је како он мисли интелектуално“ згазио“ А. Лазић се сада осећа спреман да изнесе своје виђење мисије Цркве па каже: „Најкраћи одговор Балабану и свим балабанима (признајем да нас нема много, у мањини смо) који овако мисле – функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности (формулација је таква да се стиче утисак да не читамо М. Б. са срБског сајта “Видовдан” него друштвено-политичког радника привремено распоређеног у антисрпску редакцију “Комуниста”) него да буде ХРИСТОЛИКА; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности“.
Баш ћемо у наредним редовима видети ко је подеснији за антисрпски редакцију „Комуниста“, што мени спочитава А. Лазић. Да су кроз српску историју разни лазићи имали пресудно реч када је у питању српски народ Срби вероватно данас не би ни постојали. Јер да је мисија Цркве изван реалности СПЦ би сигурно негирала читаву историју српског народа. Св. Сава не би радио на симфонији Цркве и државе после Стефана Немање, не би ни крунисао свог брата Стефана Немањића 1219. за краља, било би довољно што га је папа крунисао две године раније. Кнез Лазар не би обраћао пажњу на духовни аспект свог отпора продору Османлија, као што ни Деаспоту Стефану не би био битан став Цркве о његовој политици, као уосталом што ни Цркви која је изван реалности не би било битно у ком правцу усмерава Деспот српски национални брод (овде је занимљиви да А. Лазић иако тврди да црква треба да буде изван реалности својски се труди, са мноштвом референци чиме покушава да свој рад прикаже као научан, да објасни делатност тадашњег српског патријарха и Цркве баш у реалној историјској ситуацији).
Шта би тек било са Србима у време ропства под Аустријом и Турском. Из тврдње мог опонента да је Црква изван реалности произилази да хабзбуршки и турски јарам ниси требали да мотивишу Цркву да тражи начине тактичког договарања са освајачима, док Пећка патријаршија, обновљена уз делатност Мехмед паше Сокловића ради духовно-биолошког опстанка народа, није ни требала да постоји. И заиста за Цркву изван реалности она и не би имала смисла, али Црква никада није била изван реалности, сем валда у главама оних који би да је сместе у посебан изван-реални кутак. Да је удаље из јавности, нарочито онда када се њен став не поклапа са њиховом политичком опцијом. С тим да би је извукли из тог кутка када њен став одговара њиховој креацији политичке ситуације. И они који тако размишљају мени спочитавају идеолошку припадност антисрпској редакцији „Комуниста“. „Логично нема шта“.
Но, овај став је јако занимљив зато што је он централни нерв логике оних који све посматрају кроз визуру своје политикантске опције. Отерати Цркву изван реалности друштвено-политичких токова је стара жеља и намера оних који би да граде наводно благостање човечанстава без Бога. Такав манихејски приступ одвојености, не само државе и Цркве (чак политичке друштвене заједнице и Цркве), је карактеристичан за све оне у јавности који би да подреде истинску реалност својим идеолошким пројекцијама. Он је присутан, мање или више, у свим политичким опцијама на домаћем политичком спектру, али је најиманентнији екстремима. И левим и десним. Кроз однос према Цркви се најлакше увиђа да, без обзира на потпуно супротну идеолошку основу, и леви и десни екстреми припадају потпуно идентичној духовној матрици. Јер и једни и други имају нетрпељив однос према Цркви и њеним званичницима (а и свим појавама у друштву које се противе њиховој идеолошкој конструкцији) када црквени став одудара од њихових политичких и друштвених циљева. С тим што ће антисрбијанци тада рећи да је Црква нешто ретрогадно, покушавати да је омаловаже као страромодну и некомпетентну за оцењивање савремених друштвено-политичких токова, док ће наводне патриоте црквене великодостојнике (укључујући и патријарха) проглашавати издајницима и проданим душама, а целовити црквено-народни организам оптужити да се продао глобалним господарима и утопио у процес глобализације, издајући српски завет и све православне и видованске духовне вредности. Дакле, идеологија је различита, али је дух потпуно исти. Протерати Цркву, али и свако друкчије мишљење, изван реалности, да не смета идеолошким пројекцијама оних који неретко имају и материјалну корист од заговарања својих политичких опција.
Морам напоменути да су чак комунисти по нечему имали поштенији и доследнији став према Цркви од данашњих идеолошких, и леви и десних екстрема. Наиме, комунисти су Цркву прогласили за ретроградну, и нису тражили њен ослонац у спровођењу својих наума. Ови данашњи, и леви и десни екстреми, немају ништа против Цркве када је њен став компатибилан са њиховим. Само када она одудара од њихове друштвено-политичке оције потребно је неутралисати. Кроз сексуалне афере епископа (не говорим овде да је нетачно или тачно све што се износи о појединим епископима, указујем на мотив зашто се то чини, а хришћанство се разликује од осталих религија и идеологија између осталог што квалификује дело и по мотиву зашто се оно чини), приговоре о њиховом имовинском стању, суда о животу свештеника и другим начинима циљ је да се подрије смисао Цркве како би она била друштвено маргинализована, како каже мој опонент изван реалности.
Ови десни чак не презају ни од подршке расколничкој опцији коју води бивши, рашчињени епископ, све са циљем да се и Црква креира по сопственим политичким мерилима и према сопственој политичкој логици. У томе се чак отишло и корак даље. Колико су сви стандарди пристојности и минималне људске коректности погажени види се по злоупотреби блаженопочившег патријарха Павла. Да би се убедило циљно јавно мњење у исправност свог политичког става злупотребљава се писмо које је он упутио Тадићу и Коштуници као апел да не терају Србе на изборе који се организују на Косову и Метохији. Исти они који покушавају да докажу да време Деспота Стефана није идентично као данашње, подмећући мени да баш то хоћу да кажем (мада не би ниједан историчар тврдио да су две историјске епохе потпуно исте, него само сличне и као такве упућују на одређене закључке који могу упућивати потомке ка истој политичкој логици коју је заступао Деспот, али и не морају нужно), у овом случају хоће да кажу да је време из 2004.г. идентично актуелном. Превиђају да се за ових девет година много тога издешавало, да је држава Србија попустила у многоме када је у питању јужна покрајина, да је ралност и те како промењена и да се у будућој борби не можемо враћати на стања која су постојала пре десет година.
Уместо да сви извршимо притисак на власт да донесе уставни закон, који она не доноси а не постоји никакав друштвени притисак да то учини, ми имамо подељено друштво, при чему један пол заговара нешто што се не може остварити без оружаног устанка, и други пол одавно отворено заговара његову независност. Али деценијски резултат деловања и једне и друге опције је исти – Косово је готово независно, а Срби имају све мање услова да остану на својој земљи, са велоком могућношћу да изгубе и Север, губљењем Митровице уколико не изађу на изборе, што би било још катастрофалније од „Бриселског споразума“. Но, како нас разни екстреми, са све инертном и за проблеме општенционалног значаја незаинтересованом влашћу која није на висини савремене ситуације, усмеравају тако нам и бива – у реалности наравно.
О Кнезу Лазару и Деспоту Стефану
Сада долазимо на оно главно за А. Лазића, што га је и натерало да пише читав текст, да консултује изворе и литературу, и то „Историју српског народа I“, део који пише Сима Ћирковић под називом „Године кризе и превирања“, писце житија Св. Деспота Стефана Ава Јустина и Константина Филозофа, историчара СПЦ Ђоку Слијепчевића, те историчара Владимира Ћоровића и доктора правних наука Жељка Фајфрића (Фајфрић се бави српском средњовековном историјом тако да се слажем да је он релевантан када је у питању ово раздобље српске историје). Дакле све је проанализирано, консултована многобројна литература, историјски извори (признајем да је то изненађујуће за једног математичара, али небитно), само да би се довела у питање мој став да је Црква била: „уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“, као и да би се показала као нетачна моја тврдња коју он формулише као да је: Црква је била уз јуначку погибију косовских јунака и “уз деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту”.
Оно што он хоће да докаже то је континуитет отпора (у појавном манифестационом смислу) у времену Кнеза Лазара и Деспота Стефана, али пошто то не може да учини, јер је вазалство Деспота Стефана чињеница, усмерава читаоца да сву литературу и изворе које напомиње (а којима хоће не да едукује читаоца, већ да га фасцинира, јер овако опширно навођење извора, при чему се суштински не оспорава мој став, не може друкчије да се схвати) схвати на начин како је целокупна политика тадашње Србије била усмерена на отпор, али су историјске околности прикљештености Србије између Угарске и Турске, приморале Деспота и тадашњу Цркву да буду вазали Бајазиту. Маневри типа он није пристао на вазалство јер је имао само 12 година су само у функцији збуњивања, јер и А. Лазић не негира да је Србија у једном тренутку постала вазал, и да је тада на челу државе био Стефан. Али то и ја кажем. Јер када кажем да је пристао (али је и Црква као стуб тадашњег народног организма схватила како се треба понашати у тадашњим смутним и тешким временима) не мислим да је одмах и добровољно то учинио, али мислим да је он био човек који је схватио своју епоху и понео можда и највећи терет српског тадашњег понижења приставши на вазалство. Човек је у свакој ситуацији слободан те може нешто да одбије. Дакле у чињеници да је Деспот Стефан био вазал ми се слажемо (јер напросто то се не може негирати), само се наизглед не слажемо да ли је он на то морао да учини под притиском или добровољно.
На неки начин је и једно и друго, пошто су заиста прилике биле више него тешке и други се излаз није видео, али човек и друштво су никада не изгубе потпуну слободу одлучивања. Увек могу да изаберу нешто друго од онога што изгледа неминовно. Е сад, тада је српско друштво било компактније (није било ни могућности манипулација које нуди савремени свет, нити је окупација била суптилна као данас, што не значи да је данас она мање снажна), приврженије свом верском и народном духу, није било ни изблиза поларизовано као данас, те се тај одабрани курс могао лакше спровести него у данашњој ситуацији, дубинске постмодерне окупације. Зато данас делови друштва могу бити лакше против таквог курса, да он постоји. Али невоља што он не постоји као препозната историјска прилика и изазов, а то, чини се баш јесте у питању. Односно изгледа да ми баш живимо у сличној ситуацији у којој су живели Срби у време Св. Деспота Стефана. Али не понашамо се исто, укључујући и власт и друге друштвене групације.
Власт не ради као Деспот пошто, иако се слажем да треба да прича европску причу, мало ради на хомегенизацији друштва и народа и на његовој културолошкој и духовној обнови, што је можда тренутно једино поље деловања. Опције са другосрбијанског и турбо-европејског (ДС, ЛДП) политичког спектра Косово готово да уопште не интересује и интимно га доживљавају као баласт ког се треба ослободити, док добар део наводног патриотског спектра заговара отпор кроз бојкот избора (често подстичући бес у већ довољно исфрустрираном народу) чиме показују да је њихова политика у супротности са политком тренутног прихватања, али са покушајем стратегијске дугорочне промене, неповољне реалности. Због тога власт симулира политику Деспота, другосрбијанци схватају да је друштво на потпуно другом курсу фаталистичког стремљења ка ЕУ интеграцијама те имају разога да буду задовољни, док А. Лазић и његови истомишљеници покушавају да тадашње прилике (у времену Деспота Стефана) представе много горим него данашњим, како би оправдали, и тадашњу политику вазалства Деспота и данашњу политику бојкота и отпора.
Наравно да се не треба, како он каже, слепо поредити друштво из 14. и 21. века, и ниједан озбиљан историчар не би та друштве потпуно идентификовао, нарочито не у појавном облику, али овде није у питању моје поређење та два друштва (што је легитимно јер имају сличне изазове) него покушај да се она прикажу као потпуно друкчија, да се ножем раздвоје, како би заговарана политичка опција бојкота била уверљивија. Дакле Деспот Стефан је онима који заговарају бојкот у глави, они схватају да актуелна ситуација у којој је наша држава и народ има сличности са тадашњим трендовима, и због тога осећају потребу да тај период протумаче на други начин од онога како је у овом делу јавности до сад често био тумачен. Дакле намера је да прикажу актуелну ситуацију као потпуно друкчију од оне која је била у време Деспота.
Сад још мало о континуитету и дисконтинуитету јер ми је приговарана у вези са тим противуречност. Да би показао како гледам на континуитет и диконтинуитет црквеног става и како се уопште може на то гледати даћу један врло јасан историјски пример. Ако Стефана Немању дефинишемо као човека којем је главни циљ да створи независну српску државу, што никоме није спорно, онда ћемо његов првобитни устанак против Византије, затим његово вазалство империји на које је био принуђен после војног пораза, а потом његов поновни устанак против исте Византије 1180.г. после смрти цара Манојла Комнена и ударање основа српској независној држави, схватити као континуитет Немањине борбе за независну српску државу. Он се једнако за њу борио, она му је једанако била у виду и у време отпора, односно устанака против Византије и у време његово вазалства истој. Само су облици борбе били другачији и они су били прилагођени датој реалности. Доказ да је њему константно била у виду независна српска држава је његова моментална спремност за устанак после смрти византијског цара. Из тога се види да је он и у тренутцима када је споља гледано био покорен вршио припреме и хомогенизацију народног организма како би при промени реалности могао то да искористи и усмери се ка остваривању свог основног циља.
Слично је поступао и Деспот Стефан и косовског отпора. Деспот је био приморан да прихвати реалност вазалног односа Бајазиту, са надом да ће се у једном тренутку тог понижавајућег стања ослободити. Ми можемо у одређеном актуелном тренутку имати неке претпостваке шта се може догодити у будућности, али не можемо бити сто посто сигурни. Тачније морамо чинити шта је до нас и надати се повољнијим околностима које ће омогућити да наши циљеви постану остварљивији. Деспот Стефан није могао тачно претпоставити, чак ни после стационирања Тамерланове војске на турским границама да ће сигурно доћи до битке, а још мање да ће Бајазит сигурно изгубити, али је он, чак не размишљајући много о томе, радио оно што је могао. Заједно са Црквом, која је после Св. Саве практично сливена са народом, те Црква и народ постају готово синоними, он је радио на опоравку и духовно-биолошком уздизању и очувању Срба. Његов циљ као владара је био наравно усмеренији у евентуалну обнову државе, док је циљ Цркве духовно вођство истог тог народа ка новом универзалном духовном Израиљу, чије присуство се осећа и овде на земљи кроз следовање хришћанским, православним вредностима, кроз које долази духовно усавршавање.
У политици Деспота Стефана и тадашњем ставу Цркве се види, баш као и код крстоносне косовске војске Лазареве, потпуно јединство циља – Цркве, државе и народа. Ред величина је правосавље, светосавље, српски завет, духовно усавршавање. Ако се то практикује српски народ (а и држава) ће, без обзира на спољашње околности и што се споља гледано било бори за слободу или је у ропском положају, васкрснути, наравно у одређеном, реалном историјском тренутку. Исто тако, ако тај ред величина није присутан, и ако су у елити и народу доминантне разне разарајуће идеологије страног духа са тенденцијом поларизације народа, држава ће, без обзира на борбу или тренутну потчињеност (или чак потпуно слободу), временом пропасти. То је логика Видовданског завета, или савеза Срба са Богом који су склопили на Видовдан 1389. (који је само потврда и продубљење Срба у опредељењу за нови универзални духовни Израиљ, или духовно, небеско царство) и запечатили га крвљу и мученичким полагањем живота. У тој логици појавне ствари су секундарне (не небитне, али битности другог реда), као уосталом и у делатности Цркве кроз читаву историју
За крај…
Овај текст нисам писао првенствено због. А. Лазића. Писао сам га највише због две ствари. Да одбраним право на слободу другачијег приступа проблемима српског друштва, укључујући и Косово и Метохију, као што см га писао и због покушаја манипулације, који долази из одређених кругова, српском историјом, светосављем, српским заветом, а све зарад гурања сопствене политичке опције. Није спорно да ја сматрам да Срби треба да изађу на изборе и тако покушају институционалну одбрану својих вековних огњишта и обезбеде свој опстанак у покрајини. Али није овде само то у питању, и није то основни мотив писања мог претходног текста, као и овога. Оно што ме је највише мотивисало је гажење свих стандарда у политикантској борби за своју опцију, спремност да се патријарх прогласи издајником, да се обесмисле и претумбају све српске традиционалне вредности, да се Црква упркос томе што ће остати на Косову и Метохији шта год се тамо десило, представи као институција која се продала глобалном поретку. Сматрајући да ове појаве могу закуцати последњи ексер на ковчегу српског народа и државе одреаговао сам покушавајући да објасним смисао и битност Цркве за националну духовно-билошку егзистенцију.
Јер речи А. Лазића: „да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, У МИРУ, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу“, најбоље осликавају дубину нашег пада. Не знам да је иједна српска генерација у дугој нашој историји говорила овако. Не знам да је у бурној и турбулентној српској историји иједна генерација толико изгубила компас и радила на пропасти свих оних темеља на којима почива срспки народ. Ниједна генерација није била попут данашње убеђена у сопствену памет, при чему што смо више уверенији у сопствене способности народ и држава све више пропадају, док се ми гложимо између себе ширећи списак издајника. Списак који је „ојачан“ иманом патријарха. Ако наставимо да радимо на сопстеној пропасти нећемо моћи решити ниједан егзистенцијални проблем друштва, као што ће и реалност у којој делујемо бивати све неповољнија и нудити мање шансе за афирмацију, и народа и сваког појединца.
Због тога сам покушао да прикажем смисао деловања СПЦ кроз историју и да тиме објасним како се треба гледати на црквене ставове. На њих се не може гледати политикантским духом, односно он се не може подводити под логику једне политичке опције, јер тада неће бити правилно схваћен. Црква као духовни интеграциони фактор треба бити третирана од стране свих друштвених групација као институција (она наравно није само институција) од највишег националног значаја, јер ако и Цркву одбацимо изгубићемо и последњи темељ на којем можемо да се окупљамо и сабирамо. Не морају политички ставови да буду идентични патријарховим, али мора да постоји трпељивост, или елементарно поштовање, бар када је први човек Цркве у питању. То је смисао мог текста, како прошлог тако и овог, и то је смисао мог реаговања.
Дакле спремност да један део политичке опције бојкота (у шта не сврставам ДСС), предстаљајући се као православан и као поштовалац видовданског завета, искриви читаву историју, све што је свето и што је темеље постојања овог народа, а све у функцији свог политичког става, при том покушавајући да одузме сваку врсту легитимитета а чак и људскости сваком друкчијем размишљању, је изазвало моју реакцију. Она је усмерена на одбрану и афирмацију свих темеља на којима стоји српско друштво и српски народ, који ће сигурно, у то сам убеђен, преживети ова смутна времена, као што је, највише захваљујући својој Цркви,преживео и многе друге невоље у својој историји.
Извор: Видовдан

Categories: Преносимо