Зашто читати књиге? Питање лако, одговор доста тежак – посебно када сте у контакту с генерацијама које нису прочитале ниједну књигу (за лектиру “читају” дајџесте са Интернета, а образују се на неписмено написаним SMS-овима). Уместо директног одговора типа “шта је смисао живота оних који (не) читају књиге”, следи прича.
Што болеснији то вреднији радник: Недавно је на РТС-у приказан филм америчког режисера, писца и активисте (не обавезно тим редом) Мајкла Мура “Капитализам: Љубавна прича”, у којем се помиње (заиста застрашујућe) “корпоративно осигурањe”. Наиме, корпорације у САД уплаћују животна осигурања својим запосленим, с тиме да премије не иду ожалошћеној породици него прорачунатој компанији! Од шока нисам успео да упамтим да ли компаније уплаћују то за све раднике или само за оне који им доносе идеалну премију – нпр. за младе који су већ болесни. (Да не чује зло, у виду неких наших приватника – па да се и они опсете нечега таквог?! Ако нема за плате радника и уплаћивање доприноса, можда класичан српски приватник из чекмежета извуче који динар/евра за клађење на живот свог запосленог?)
Мртве душе и dead peasants: У целој морбидној причи Мајклу Муру није промакао, доиста необичан, назив “мртви сељаци” (dead peasants) који корпорације користе за ову врсту (невољних) осигураника. И сам Мур, као и његови саговорници у филму, успели се само да се ишчуђавају и назив сматрају “језивим”, али нису успели да погоде одакле је (један, додуше, рече да можда има “неко историјско значење”). И тако долазимо до закључка да ни Мајкл Мур, тај интелектуалац који представља “савест модерне Америке”, није читао (или макар чуо за) Гогољеве “Мртве душе”: “У Русији је пре реформе о еманципацији кметства из 1861. године властелинима било дозвољено да поседују сељаке (кметове) који ће им обрађивати земљу. Они су сматрани власништвом властелина који су их могли куповати, продавати, залагати као било који комад личне својине. Као мерна јединица за сељаке коришћена је реч ‘душа’, на пример, ‘шест сељачких душа’. Радња романа заснована је на ‘мртвим душама’ (тј. мртвим сељацима) које се у државним списима и даље воде као живе.” Да овом наводу из Википедије додам да главни јунак “Мртвих душа”, Чичиков, купује од спахија мртве сељаке (заправо, купује списак њихових имена) не би ли их касније заложио у Старалачком савету (шта год то значило у Русији 19. века).
Фантастична реалност: Из овог горе можемо закључити најмање две ствари: ови из корпорација су ипак читали више од М. Мура (или су и они, по оном бесмртном афоризму С. Ј. Леца, “толико неначитани да су и цитате из класика морали сами да измишљају”); друго, оно што је у спахијској Русији 19. века – трговина мртвима и њиховим душама – била фантастична приповест, у Америци 21. века оживело је као пословни пројекат, и то у свој својој беди. Што рече један други Рус, познатији и од Гогоља, “ништа није фантастичније од реалности”.
После до сада написаног: Ако је назив романа Гогољ употребио не само за умрле сељаке већ и за у души умрле јунаке своје књиге, нема двојбе да су и земље (и свет) где је могуће зарадити и на смрти свог запосленог мртве.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Ово је већ озбиљније, а има и дубину.
Ауторов суноврат у размишљалачки понор се ипак исплатио!
Јер, за разлику од колумне ”Плави круг и у њему лед”, овде аутор има и критички отклон према пракси подивљалог Запада!
Док у поменутој колумни гос’н Лазић куди задрте Србе који лагерују у својим замрзивачима замрзнуте лопте финих гованаца, које бахати западњаци бацају из својих механичких птичурина кадa лете изнад ове наше банана државе, без једне једине речи осуде нељудских поступака западне фине господе?!
Спомињање Чичикова и поређење Гогољевих мртвих душа са морбидним поступцима савремених америчких корпорација које осигуравају своје запослене у корист властитих компанија, остварено је на веома вешт начин.
Ја бих само додао, да су корпорације вероватно развиле и алгоритме за поступке убрзаног испраћаја на ”онај свет” ових ”осигураних” несрећника, како би што пре наплатиле ”штету” од осигуравача?!
Лазићу, поправљате се!
Успешно сте прошли фазу ”првих мачића”.
Па, као што сам обећао, похваљујем овај Ваш мини трактат (унапред се извињавам ако добијете алергију на помен речи трактат)!
До следећег читања!
М. Анђелковић
Gospon Anđelkovicu, čestitam na kulturnom tonu… Možete vi to kad hoćete, poštovani gospodine! Meni se doduše mnogo više sviđa neobavezna priča o “plavom ledu” (pošteno se nasmejah), ali ukusi su različiti. Svako dobro
@Saint’s Little Helper
Gledao sam neke filmove u kojima psi govore ali nisam dosad sreo psa koji cita, pa jos i pise!?
Imam kucnog ljubimca: maltesku pudlu koja je pametna i umiljata ali nije ni priblizno na stupnju na kome je mali pomocnik!
Ovaj Lazicev blog je cudesan.
Od publike izgleda da ima samo dva citaoca: jednog coveka i jednog ps(ic)a?
No, opste je poznato da je pas najbolji covekov drug!
Zato ce po svemu sudeci ono drustvance za casicu pica da se poveca za jos jednog ucesnika.
Sto da ne?
Ako vec ume da cita i pise, umece Mali i da smlati nekoliko casica!
Razmisljalac Lazic, stalno zapenuseni Andjelkovic alias Lezboljub, Lazicev sekundant alias drveni advokat Janjic i Mali pomocnik!
Silne li druzine?
Ne moze im niko nista, jaci su od sudbine!
Av, av!