Српска квадратура Косова

„С ону страну проевропске реторике, Београду је тешко да нађе пут у Европу. Председник Томислав Николић недавно је поднео план који предвиђа само аутономију Косова унутар Србије“, пише данас Зидојче цајтунг.

„Резултати би требало да доведу Србију на пут ка Европи. У вишедневним преговорима, српски премијер Александар Вучић и његов косовски колега Иса Мустафа покушали су да се усагласе око нечег конкретног – о самоуправи косовских Срба или о сарадњи на плану електричне енергије и телефонских линија. До таквих договора је већ давно требало да дође – напослетку, прошло је више од две године откако су бивше зараћене стране у марту 2013. најавиле да желе да приближе ставове о свакодневним питањима […]. У јуну 2013. су шефови држава и влада ЕУ одобрили почетак преговора са Србијом – а теме које су се као прве нашле на дневном реду биле су правосуђе и правна држава“, пише минхенски Зидојче цајтунг.

У чланку се даље наводи да Србија, када је реч о тим темама, тапка у месту. „С ону страну проевропске реторике, Београду је тешко да нађе пут у Европу. Председник Томислав Николић, који тесно сарађује са Вучићем, недавно је поднео план који предвиђа само аутономију Косова унутар Србије. Средином јуна, Николић је упутио отровну примедбу косовској председници Атифети Јахјаги – да она не би требало себе да види као председницу или да уображава да косовски Албанци имају неку форму државе, те да Косово никада неће бити држава. Неколико дана касније, Вучић је рекао да Србију уцењују Косовом.“

Аутор текста Флоријан Хасел у наставку подсећа да је у недељу у Београду откривен споменик Гаврилу Принципу. „Зато не чуди то што је Србија тако мало напредовала на путу ка Европи […] У преговорима има више од 20 тема али врло мало конкретних резултата. Тако је Београд предао Приштини копије катастарских књига које су Срби после рата одатле однели. Почетком 2015, две стране су се договориле око сарадње судова. Напредак је постигнут и у области царине и признања ветеринарских прегледа у процедури извоза стоке.“

Хасел даље пише да Србија не дозвољава да Косово добије сопствени међународни позивни телефонски број, као и да Београд не жели да препусти Албанцима рудник Трепчу и хидроелектрану Газиводе. „Београдска министарства још увек плаћају паралелне владајуће и управне структуре на северу Косова који насељавају претежно Срби.“ Аутор на крају помиње и да је Косовска Митровица подељени град, те да је тамошњи мост на Ибру „симбол застоја“.

Исти лист је објавио и кратак коментар новинара Хуберта Вецела о откривању споменика Гаврилу Принципу у Београду: „Овај споменик је вероватно замишљен као нека врста демонстрације ината. Србији има тешкоће са сопственом историјом – слављење Гаврила Принципа као народног хероја је само један пример за то. Ова земља се радо препушта старим митовима – можда и због тога што јој је садашњост тако корумпирана и бедна. То спречава политичку и економску модернизацију која је хитно потребна.“

„Али не треба се баш превише згражавати. За милионе мртвих у светском рату најмање је крив Гаврило Принцип. До тог рата су довели многи други у европским престоницама; један од најмарљивијих у томе је био цар Вилхелм II. Његов дворац у Берлину, са чијег балкона је он у августу 1914. звао Немце у рат, управо се реконструише.“

Лист Велт је објавио коментар Филипа Ротмана и Саре Брокмајер о „Поукама Сребренице 20 година касније“ и пише како су „Уједињене нације биле прогласиле тај град за заштићену зону за цивиле, али ни владе ни бирократија УН нису биле спремне да одрже реч. Холандски војници су морали да немо посматрају убијање. Данас Немачка мора да се више безбедносно-политички ангажује, и то пре свега – како је то рекла министарка одбране Урсула фон дер Лајен – због одговорности за нашу историју и због наше хуманитарне обавезе. А шта то конкретно значи – биће објашњено у новој Белој књизи о безбедносној политици и будућности Бундесвера.“

„То је добра прилика за политичку дискусију о томе шта ми Немци и Европљани хоћемо, шта можемо и шта морамо моћи да бисмо заштитили људе бар од масовних злочина и геноцида. Прошло је време празних прича. Делотворно обезбеђивање мира није само у интересу Немачке и Европе, већ произилази и из историјске одговорности земље која је свету нанела толике патње…“

„Данас поново имамо заштићене зоне УН, овај пут у Јужном Судану, где је више од 100.000 људи потражило уточиште под заставом Светске организације. Неке ствари су постале боље од 1995 […] 120.000 војника, полицајаца и цивилних стручњака су боље организовани и опремљени него раније. Готово сви имају задатак да штите цивиле од насиља – пре свега цивилним средствима, како би правовремено упозорили угрожене групе и извршили политички притисак на починиоце. Оно што недостаје, јесте ефикасна повезаност политичких и војних средстава.“

Саша Бојић

Наслов: Стање ствари

(Дојче веле, 30. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Yf

Categories: Преносимо