Неочекивани предлог председника Републике Српске Милорада Додика, почетком маја ове јубиларне године када се обележава двадесетогодишњица Сребренице, да се формира Међународна комисија која ће испитати позадину и фактографију тог догађаја и својим закључцима затворити ову сложену причу изазвао је скоро исту количину контроверзи као и сама Сребреница.

Да ствар поставимо у одговарајући контекст, овај предлог је изнесен скоро истовремено са подједнако неочекиваном посетом председника Републике Српске Меморијалном центру у Поточарима и елоквентним уздизањем Сребренице, са његове стране, на статус „огромног злочина који је направио и огромну политичку сметњу.“ Истина, са приметном намером политичког балансирања, ускоро затим из истог извора уследила је очигледно  неспорна изјава, која је међу српским становништвом могла само позитивно да одјекне, да је слика о дешавањима у Сребреници  „непотпуна без података о српским жртвама“. Да ли је то довољно да покрије пропуст што приликом ходочашћа у Меморијални центар у Поточарима, након што је из пијетета према бошњачким жртвама положио цвеће испред споменика и приложио 50.000 КМ из буџета Републике Српске, председник се није окренуо свом домаћину, председнику општине Сребреница Ћамилу Дураковићу, да га позове да са њиме седне у аутомобил и заједно скокну до оближњег Братунца да Дураковић направи симетричан гест на гробљу српских жртава Сребренице? То је питање на које само шира српска јавност може дати меродаван одговор.

Управо ради контекста, треба додати још две релевантне чињенице. Прво, да је (са контроверзним изузетком предлога за формирање Комисије за Сребреницу) на непуних месец дана од обележавања двадесетогодишњице, са свим политичким, правним и моралним импликацијама које то подразумева, Република Српска нема у односу на овај догађај о коме ће, бар на кратко, током прве половине јула брујати цео свет. Друга кључна чињеница, како преносе „Новости“ од 3. јуна, је то да се „Београд и Бањалука налазе под жестоким притиском да њихови највиши политички представници буду 11. јула у Поточарима, на дан обележавања 20 година од злочина у Сребреници.“

Политичка рачуница је кристално јасна и свако ко зна да сабере 2 + 2 (тачан одговор, узгред речено, је 4 а не 5, као што је тврдио иследник у Орвеловом роману „1984“) схватиће о чему се ради.

Да би претходна разматрања уоквирили, потребно је нагласити још и то да се на бошњачкој страни предлог председника Додика, како би се у Америци рекло, „срушио као оловни балон“ или, на српском, дочекан је на нож. Мунира Субашић из знамените организације „Мајке Сребренице“ одбија да чује за Додикову комисију зато што је у потпуности задовољна закључцима комисије његовог претходника Драгана Чавића из 2004. године. Она зато не жели да се даље чепрка по овој теми: „Не разумем нову комисију. Комисија Републике Српске имала је пет српских, једног бошњачког и једног међународног експерта.  Дакле шта, он не верује својим људима и зашто би им сада веровао?“ Госпођа Субашић председнику Додику поставља наизглед логично питање.

Наравно, скривени софизам њеног питања налази се у чињеници да је комисија чијим је резултатима госпођа Субашић толико задовољна формирана под застрашујућим притиском тадашњег Високог представника у БиХ Педи Ешдауна, уз пуну сарадњу тадашњег председника РС Драгана Чавића, а све са изричитим задатком не да испита природу догађаја него да валидира и стави званични имприматур Републике Српске на пресуду хашког Трибунала у тада актуелном предмету Крстић. У тој пресуди зацртане су основне контуре наводних сребреничких догађаја, са надуваним бројевима жртава и неутемељеним закључком о почињеном „геноциду“. Комисија је лојално и у потпуности одрадила свој фалсификаторски задатак и њен самоинкриминишући Извештај, објављен 2004. године уз телевизијску препоруку Драгана Чавића, од тада виси као воденични камен око врата Републике Српске.

На таквом општем фону, председник Републике Српске недавно је лансирао своју иницијативу за формирање нове комисије која би се бавила Сребреницом. На самом почетку, упада у очи председникова пропратна изјава, уз тај предлог: „Ми желимо истину о томе, могло би се то постићи кроз нову међународну комисију која, какве год податке да да – ми смо спремни да их прихватимо.“  (Балкан Инсајт, 25. март 2015)

Сви ће се сложити да оваква изјава, из уста искусног политичара, обилује необичностима. Жеља за истином о Сребреници је похвална, али шта су за задњих деценију и по установе Републике Српске урадиле на прикупљању елемената истине у вези са Сребреницом? Да ли ће се „нова комисија“ у свом раду наслањати на већ постојеће податке у „набреклом“ сребреничком архиву Републике Српске, или ће ту тему обрађивати од почетка? Како је могуће унапред јавно прихватати неформулисане и необразложене закључке још неформираног тела, за сада непознатог састава и неутврђене методологије рада?  Шта ако би та нова комисија објавила закључке који се битно не би разликовали од закључака Чавићеве комисије од 2004. године? Да ли би званична Република Српска била „спремна да их прихвати“?

Очигледно је да је ова прича знатно шира и дубља од простог формирања комисије да проучава неко питање од јавног интереса. Овде се ради о питању које је, у моралном и политичком погледу, за Републику Српску од највишег егзистенцијалног значаја. Или се у  јулу 1995. у Сребреници догодио геноцид, смакнућем 8.000 бошњачких ратних заробљеника, или није. Или су политичке и војне установе Републике Српске саучествовале у извршењу државног злочина, или нису. Или је Република Српска саздана на најгнуснијем злочину који познаје међународно кривично право, или није.

То су питања којима се сме приступити искључиво са највишим степеном државничке озбиљности и одговорности. Сваки облик површности и брзоплетости у овој материји за најтежу је осуду и – недостојан је одговорног јавног радника.

Одговори на ова питања, какви год они били, морају настати као резултат савесног проучавања расположиве доказне грађе, без икакве политичке конотације или тежње да се удовољи било чијем политичком интересу или агенди. Можда председник Додик није успео да изрази све што је у вези са овим имао на уму, или можда  медији нису веродостојно пренели дубље аспекте његовог размишљања, али у председниковим јавним иступима примећујемо врло мало трагова свести о правој, изузетно сложеној природи процеса за чије покретање се заложио.

Да ли је могуће и пожељно формирање међународне комисије за Сребреницу, и под којим условима? У начелу, одговор је  несумњиво потврдан. Међутим, свако непромишљено упуштање у овај колико користан толико рискантан и потенцијално опасан подухват, извршено под утицајем ситних дневнополитичких прорачуна, са становишта националног интереса Републике Српске представља рецепт за катастрофу.

У атмосфери која је у односу на Сребреницу потпуно  поларизована, формирање непристрасног тела које би са научном педантношћу испитало Сребреницу и извело закључке које би не само српска већ и све остале заинтересоване стране (Сарајево и Англоатлантска коалиција) биле морално принуђене да прихвате, изгледа као изразито неостварив пројекат. Међу странама не постоји ни најминималнија чињеничка и методолошка сагласност, што би им омогућило хармоничну сарадњу у постизању објективне истине.

То је, у овом тренутку, главни и за сада непремостиви камен спотицања на путу формирања било какве „међународне комисије“ са задацима и аспирацијама које помиње председник Додик. Према томе, уколико се ради о начину извођења општеприхватљивих, ауторитативних закључака помоћу којих би се даљња расправа о Сребреници смирила и била стављена „ад акта“, и поред најбољих жеља председника Републике Српске пројекат таквог формата је унапред – мртворођен.

Али то не значи да се на овом плану промишљеним деловањем  ипак не би дало постићи нешто од користи за утврђивање истине. Ако  (као што би требало) одбацимо фарсични концепт усаглашене или „договорне“ историје из злогласних комунистичких времена, и ако не ушетамо у клопку коју би сами себи поставили провинцијалним покушајем да марифетлуцима насамаримо космополитске мајсторе, постоји начин да помоћу идеје коју председник предлаже допринесемо утврђивању објективне истине о Сребреници. Али претходно морамо се одрећи мегаломанских планова за формирање фантомских „комисија“ које би наводно једним ударцем решиле целу ствар. Као пројекат у служби истине, у данашњем свету то је, пре свега, немогућа мисија. Али више од тога, вратило би се као бумеранг уколико би нова комисија, као она Чавићева 2004. године, завршила под фактичком контролом чинилаца који упорно намећу по Републику Српску фатални наратив о „геноциду“ у Сребреници. Услед неспособности власти у Републици Српској да измозга или примени неко друго и креативније оперативно решење, то значи да би објективан ефекат рада такве комисије био недвосмислено на штету не само прекодринских Срба већ и целокупног оклеветаног српског народа, у обе државе.

Зато, трезвен план подразумева две компоненте. Прво, неуморно фактографско истраживање, прикупљање и сређивање чињеничке грађе за историјски тренутак, који неизбежно долази, када се садашња конфигурација геополитичких снага у свету распадне и када ће ти подаци сигурно доћи до изражаја, обликујући не више епизодну него трајно утврђену историју. Република Српска има ресурсе и установе (као што је дремљиви „Републички центар за истраживање рата“ у Бањалуци, са годишњим буџетом који премаша пола милиона КМ) од којих би могла да очекује агилну акцију и опипљиве резултате. Друго, ако се сматра да би формирање некакве комисије било од користи – а под одговарајућим околностима могло би да буде – онда том послу треба приступити на темељан а не кампањски начин.

На првом месту, имају се схватити неизбежна ограничења која би пратила рад и одређивала домет сваке комисије овакве врсте. Комисија би у постојећем политичком и медијском амбијенту по  својој природи била спорна, чак и када би, на молбу председника Додика, пристали да јој председавају Мајка Тереза и Свети Сава. Њен извештај би могао бити значајан у мери у којој би се базирао на признатој научној пракси и методологији, али то му не би помогло да не буде презриво одбачен од стране оних чији се наратив не би уклапао у њене закључке. Извештај такве комисије могао би да представља морални и интелектуални тријумф, али са незнатним политичким учинком.

Друго ограничење које се мора имати у виду односи се на постојећу релативно оскудну чињеничку грађу, која је узгред тешко прејудицирана пропагандним кривотворењем од стране снага што на глобалном нивоу доминирају јавним дискурсом и грчевито се држе службеног наратива о „сребреничком геноциду“. Кључни докази су под ембаргом и остаће недоступни још десетину година. Расположиви подаци највећим делом су прибављени под условима тоталне контроле и неограничене могућности филтрирања од стране Трибунала у Хагу и сродних заинтересованих установа које са њиме сарађују. То значи да док сви, па и најповерљивији, архиви не буду отворени и не постану доступни професионалним историчарима, чак и најпоштенија комисија за Сребреницу, састављена од најкомпетентнијих стручњака, радиће под хендикепом и са недовољним ресурсима за извођење било каквих других осим врло условних и провизорних закључака.

Такви закључци могли би да буду ефектни као убедљива критика несувислости службеног наратива о Сребреници, али ипак били би далеко од свеобухватног и задовољавајућег објашњења тога што се догодило, што значи да не би ставили тачку на острашћену расправу о овом питању.

Републици Српској није потребна комисија звучних имена, али сумњиве лојалности историјској истини са илузорном мисијом да о Сребреници састави наратив који ће сви поздравити. Међутим, Републици Српској могла би користити комисија угледног састава, скромног назначења и са трезвено постављеним задатком да критички испита све што је о Сребреници у овом тренутку познато и да то преточи у једну научно утемељену, али не коначну оцену догађаја.

Што се припадника евентуалне комисије тиче, да би се избегла свака једностраност неопходно је да у њеном саставу буду заступљени стручњаци из свих земаља чланица Савета Безбедности УН и, додатно, земаља припадница БРИКС-а које нису чланице СБ УН.

Такву Комисију за Сребреницу „Историјски пројекат Сребреница“ би свим својим средствима здушно подржао.

Аутор је председник невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“

(Печат, 12. 6. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4OM

Categories: Преносимо