У оквиру оркестриране кампање против просветних радника, неупућени би могли да поверују у податак да се приватни часови наплаћују 15 евради. Они милосрднији тврде да је од 11 до 15, али и да сваки просветни радник има пет приватних часова дневно. Ја кажем – из њихових уста у Божје уши! И додајем, што би реко Кесић – будале!
А сад, озбиљно: има просветних радника који држе приватне часове. Није да их нема. Има и лекара који раде приватно на црно. И физиотерапеута који масирају по кућама, и фризерки које шишају по кућама, и оних што вам лепе вештачке трепавице и нокте, исто по кућама. Сви они своје услуге наплаћују много више него просветни радници.
Рушење мита бр. 1
По мојим сазнањима, а није да сам неупућена, индивидуални приватни час од 45′ кошта до 500 динара. Ако није индивидуални, већ је са двоје-троје ученика, спада на 300. То је једина истина.
Рушење мита бр. 2
Лично не познајем ниједног наставника који држи приватне часове својим ученицима. То не значи да их нема. Родитељи, такве наставнике пријавите школи, школској управи, министарству, просветној инспекцији. То је противзаконито и није етички. Наставник не би смео да држи часове ни ученицима својих колега из исте школе. Верујем да су такви наставници у мањини.
Рушење мита бр. 3
Ми их у школи ничему не научимо, па зато морају родитељи да им плаћају приватне часове. Да не бих много филозофирала на ову тему, писаћу из личног угла и из учионице. Наглашавам да предајем у средњој школи, и то предмет који се стално надовезује на раније научено, и где рупе у знању из претходних разреда праве огроман проблем.
У мојој учионици има 30 ђака. Сви су на часу. Предајем, на пример, граматику. Знајући њихово предзнање, предајем је на матерњем језику. При том повезујем предзнање из енглеског и српског са новим градивом. Смрзнем се кад ни на српском немају појма о чему се ради, а знам да су то учили раније. Јесу учили, али само за тест, и сутрадан су све заборавили. Одустајем од те корелације, и предајем ко да се никад са тим градивом “виђели нису”. Исписујем примере на табли, подвлачим најбитније, понављам више пута и стално питам да ли им је јасно. Сви климају главама. Онда кажем да ћу издиктирати кратку дефиницију, да би код куће могли да се подсете о чему се ради, али да не морају да је запишу они који процене да им то није потребно. Обично је сви запишу. Додам нове примере, објасним још једном, и пређемо на вежбања. У почетку им дозволим да их раде у пару, јер знам да ће се ионако развртати и питати једни друге. Све време сам им на располагању за питања и додатна објашњења. Обилазим, гледам како напредују, питам да ли им треба помоћ. Ретко ко се јави. Када заврше, заједно прегледамо шта су урадили. Неки су урадили одлично, неки јако лоше. Због ових других све објашњавам још једном. Учим их како да им иде ток мисли, шта прво себе да питају, на шта прво да обрате пажњу. Често им направим и неки графички приказ, за случај да боље памте визуелно. Задам домаћи задатак и објасним зашто је најбоље да га ураде већ данас, а пред следећи час само још једном погледају.
Након таквог часа, на тесту неки добију петице, неки четворке и тројке, а највише буде оних са двојкама и јединицама. Тачније, моја статистика каже да је одељење подељено на групу двојки и јединица, и ону са вишим оценама, и да је број припадника те две групе уједначен. Још прецизније, најчешће ми је број петица и јединица исти.
Како то кад сам свима исто предавала? Ја знам одговор, али се он родитељима неће свидети. Нису сва деца истих способности. Нека деца веома тешко уче и не могу да савладају градиво у мери већој од двојке. Знам, тешко је помирити се с тим. Онда шаљете децу на приватне часове, не би ли добацила преко својих могућности. У реду. То је ваше право, али немојте кривца тражити само у мени. Друго, родитељи не знају да њихова деца често проведу час гледајући кроз прозор, или у једну тачку, потпуно одсутно и незаинтересовано. Нека чачкају мобилне телефоне, нека се дописују у свесци с оним поред себе, нека због нечега брину у том тренутку, а увек има и заљубљених. На часу су, а као да нису. И немојте ми рећи да је проблем у нама, јер нам часови нису занимљиви. Мојим часовима би се можда неке примедбе и могле дати, али да су незанимљиви – нема шансе. Питајте моје ђаке.
Ту је и ситуација у којој опеменем ђака да прати акцију на часу, а он каже “Ма, мени ће то објаснити приватни професор”. И, шта ћемо сад?
Рушење мита бр. 4
А зашто онима који су слабијих способности све то не објаснимо на допунској настави?
Прво, зато што не можемо да их натерамо да долазе.
Друго, зато што у мојој школи, на пример, међу “путницима” има много деце која су за допунску, али им се не уклапа ред вожње у термин допунске.
Треће, зато што је немогуће наћи други термин, јер скоро сваког дана имају седам редовних часова, или када они имају шест, ја имам тај седми у неком одељењу. Да им закажем у контрасмени? Па да читав дан проведу у школи, јер аутобус имају тек увече?
Четврто, и када дођу на допунску, не постоји начин да им у првом разреду објасним све што су пропустили да науче од првог разреда основне школе. Не постоји! Имам ђаке који у деветој години учења не знају ни енглески алфабет! Зашто? Не знам.
Рушење мита бр. 5
Како то да моје дете на редовном часу не научи ништа, а на приватном све?
Тако што на редовном часу професора дели са још 30 другара, а на приватном часу има менторски рад, један на један. Да ли је стварно тешко разумети колико се та два часа суштински, а не због новца, разликују? На редовном часу се највише обраћам просечном ученику, или оном тик изнад просечног. Тако је осмишљен образовни процес. Тако је свуда. За оне боље постоји додатна настава, за оне лошије допунска. Разлика је само у тежини вежбања која им дајем на часу и задатака на тесту. На приватном часу седим преко пута ЈЕДНОГ детета, и читав час је заснован баш на његовом нивоу знања. Има 45 минута моје неподељене пажње. Али, имам и ја његову пажњу, јер не може седети преко пута мене, а гледати кроз прозор. Мора да учествује све време.
Менторски рад је највиши облик рада, и то кошта. При том се и за тај час најчешће озбиљно припремамо, тражимо материјал, правимо вежбања и тестове. Тако да нама тај приватни час траје много дуже него 45′.
*****
Једино што остаје као спорно јесте то што су приватни часови (за које одвајамо време од својих породица, пријатеља, интересовања и осталих обавеза) у зони сиве економије. Лично, не бих имала ништа против да не буду. Чим се прво доведе у ред рад на црно оних горе побројаних професија, које наплаћују много, много више, и зарађују много, много више, а осим лекара, имају много, много мање школе од нас.
Објављено уз дозволу аутора блога Клотфркет.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3V3
Categories: Преносимо
Могла би ова сфера да се регулише ако уопште може да се назове сфером у економском систему, а не једним врло ситним сегментом. Позната су ми искуства око држања приватних часова па бих да забележим реч две о томе.
Прво, велики је број случајева када деца буквално ништа не науче на часовима, а када не могу да ухвате прикључак наставници систематски занемарују такве ученике и онда је њихов заостатак све већи и већи па им се праћење наставе практично огади. И онда приватни часови често јесу једини излаз и то добар излаз. Једна моја рођака држи часове из најтежих школских предмета, математике, физике, механике и сличних и често је скок знања (и оцена) ученика потпуно неочекиван и брз; и то неочекиван за школске наставнике који су такву децу отписали.
Што се цена тиче не знам ко је протурио податак да је цена приватног часа 15 евра (то је сад скоро 2.000 динара?). Часови се углавном одржавају као двочасови, тј. блок часови од 90 минута, и цена за споменуте предмете је ретко преко 1.000 динара, евентуално 10 евра (1.200 динара). Наставници са неким престижнијим сертификатима који држе наставу страних језика (посебно оних који нису тако често заступљени и који су за нас егзотични) наплаћују двочас и 20 евра. Колико један наставник може да одржи приватних часова не знам, то зависи од много фактора али не верујем да је просек нарочито висок – неки можда могу и да зараде просветарску плату тако али претпостављам да многи одрже свега неколико часова месечно што у садашњим приликама и није занемарљив додатак.
Морам на крају овог опсежног коментара да забележим једну ствар. Када се коментарише просвета иде се из крајности у крајност, или се пише како су просветни радници жртве злостављања од стране власти или се пише како је реч о гомили неспособних нерадника који само чекају да им легне плата и који су дозволили да њихова струка западне у ћорсокак. Српска просвета има проблеме и то озбиљних и дубоких, али не верујем да се они могу решити емемефовским реформама, паушалним снижавањем плата и отпуштањем више хиљада просветних радника (претпостављам да ће међу њима бити и велики број наставника као и помоћног особља).
Рушење мита бр. 1
јесте двочас 1000 или мало преко 1000 динара али највећи ћар је у припремама
за поправку оцена, полагање испита или пријемни испит.
У том случају се одокативно одређује износ, као и укупан број часова који је потребан, да би се постигао предвиђени успех.
Рушење мита бр. 2
Професори и наставници због сукоба интереса, из различитих образовних
установа одавно кооперирају, односно, једни другима реципрочно ‘набацују’
ученике. Та пракса постоји веома дуго …
Рушење мита бр. 3
Субјективна процена није мера свеукупног стања.
Најједноставније је пребацити кривицу на дугога (предходног наставника
лоших ученика).
Осим горе поменутог, може бити безброј хипотетичких изговора за лични или
колективни неуспех, за лош систем образовања, за слабу комуникацију и
недовољно разумевање ученика, међутим, то не представља референцу.
Најреалнија процена би се могла утврдити комисијом за праћење, контролу
и проверу рада образовних радника.
Рушење мита бр. 4
Опет једно хипотетичко правдање.
Уколико ‘лош’ ученик жели да научи и поправи оцену из неког предмета,
он ће радо долазити на допунске часове или, узимати приватне, све једно.
Међутим, уколико је по речима Љубинке, тачно да половина ђака нема
довољно предзнање, онда је нешто труло у целом образовном систему.
Рушење мита бр. 5
још један изговор (за разговор),
уколико је образовни радник дошао до личног закључка да је допунска настава
немогућа и неефикасна, те да је велики број ученика немогуће образовати по
предвиђеном образовном програму, поново бих закључио да образовни систем
не ваља али и да је Љубинка некомпетентна за њен позив?
*****
Мислим да овако постављен образовни систем не ваља, знања је све мање
а квази-паралелних образовних установа и ‘компетентног’ особља је све више.
Квалитет образовања (као и све остало) нам се много срозао.
Све се почело калкулисати са новцем али примећујем да је квалитет роба и
услуга, неадекватан предвиђеној цени.
п.с. Знам да је најскупље али пошто се вредност стеченог знања игнорише,
зашто се уопште смарати са редовном, допунском и приватном наставом,
зар није најлакше купити већ оверену диплому?
Ко још у Србији проверава стручност, оспособљеност и знање кадрова?
напомена: Изнето мишљење је само виђење једног обичног грађанина.
ЗАНИМАЛО БИ МЕ ГЛЕДИШТЕ ПРОФЕСОРКЕ О КАТАСТРОФАЛНОМ РЕШЕЊУ ПИТАЊА ПИСМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ?
Волео бих да знам, да нам свима ова професорка објасни зашто се у школи, бар кад је реч о српском језику, никада не учи шта се, како и зашто догодило са српским писмом ћирилицом међу Србима. Да ли су свесни проф. српког језика да је српски језик у расулу а српско писмо у затирању.
Наше школство о погубном решењу питања писма у правописној нормативи и у струци ништа не говори. Наравно, не доносе норму средњошколски професори него српске језичке институције. Али, занима ме, да ли је проф. схватила да је данашња језичка нофма у српском језику лоше решена, а да је питање писма у језику Срба решено катастрофално и да је ту проблем који изазива довршавање ћирилицоцида које је сдавно замишљено и планирано, а наши стручњаци томе, изгледа, свесно, намерно доприносе јер их питање српског писма не занима.
Reblogged this on Serbia World News. rs.
јесте двочас 1000 или мало преко 1000 динара али највећи ћар је у припремама
за поправку оцена, полагање испита или пријемни испит.
У оба случаја износ се одређује одокативно, нема еснафски прописаних цена, неки наставници су скупљи неки јефтинији. Али отприлике се креће од 800 до 1200 за двочас и то практично из свих области, укључујући језике, математику, физику и сродне науке; за разлику од службеног наставника који је ту игром прилика приватног ученик може да замени (или родитељи) ако им не одговара цена или квалитет рада. Највећи део онога што је ауторка текста написала о квалитету домаћег школства стоји, и приватни часови су могуће решење тамо где ученику мало недостаје или где му баш не одговара начин рада наставника, или где има другачији темпо у односу на онај који је наметнут. А некада (знам то и из личног искуства) неколико часова са наставником може да има изванредан ефекат када треба превазићи неку блокаду. Приватни наставници нису ништа ново и не видим да представљају посебан удар на наш образовни систем.
Велики проблем представља и чињеница да се проблем образовања много више своди на материјалну страну (новац),а мање се значаја придаје питању какви су нам образовање и школство.
Milos said:
Наравно, свако бира приватног професора према свом укусу (буђелару)
међутим, по мени, за добру оцену је можда ипак битна препорука
(Рушење мита бр. 2) и није све једно код кога се узимају приватни часови.
Сада се сетих када сам полагао визачки испит, на часовима вожње
ми тренажерац стално скраћивао часове, на моју примедбу да је остало
још 15 мин. да возикам, он ми рече, ништа не брини, кад будеш полагао
све ћу ја средити …
Ово није можда правило али се вероватно примењује у одређеном броју
случајева (код одређених професора).
Сама цена часа уопште није битна, битно је да цео образовни систем не ваља
и што је најцрње, што више платиш, мање знања стекнеш.
Д. З. said:
‘Велики проблем ..’
то је и моје мишљење
И још бих додао, нису професори криви за градиво и српски језик, мале плате ..
Већ образовни систем који воде полуписмени и који га је поставио наопачке.
Најављено одпуштање није због вишка кадрова, већ промене кадрова,
који ће га највероватније докусурити у немој ближој будућности …